Vuk je omiljena životinja mnogih mitova, legendi, dečijh knjiga, bajki, filmova, crtanih filmova i ostalih adaptacija, mada ne uvek na pravoj strani, ne tako često na strani pravde. Ova izuzetno inteligentna stvorenja, koja žive u čoporima, kroz vekove su pogrešno doživljavana i etiketirana kao divlje i smrtonosne zveri. Zanimljivo ih je posmatrati u divljini, preciznije na slobodi, jer često pokazuju emocije kao što su naklonost i ljubav. Ovaj ugao posmatranja daje nam potpuno drugu perspektivu iz koje vidimo vukove snažno povezane sa članovima porodice i čopora koji odiše snažnom enegijom ljubavi.
Ni čovek, ni dečak, ni vuk
Davno, pre oko 35 godina, u šumi na tromeđi Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, lovci su naišli na čopor vukova i njihovu jazbinu. Pažnju im je privukao dečak koji se među vukovima kretao četvoronoške. Dete nije znalo da govori. Bio je neuhranjen a telo mu je bilo u modricama, ranama i ogrebotinama. Ništa se nije znalo o njemu, ni ko je, ni čiji je, ni koliko mu je godina, ni kako je stigao tu. Nekako spontano dobio je ime Haris Pućurica.
Šta god da je bilo, niko ga nije tražio i nikome nije nedostajao. Njegov život je bio prepušten sistemu tadašnje Jugoslavije, koja je u to vreme živela svoje poslenje istorijske trenutke. Smešten je u centralno prihvatilište za decu i omladinu u Beogradu u proleće 1988. Tu su dovođena deca iz cele bivše Jugoslavije a većina njih stizala je zbog sitnih krađa, manjih krivičnih dela, obijanja trafika ili džeparenja. Nemajući gde mnogi su tu ostajali i po 10 godina.
“Pažnju im je privukao dečak koji se među vukovima kretao četvoronoške. Dete nije znalo da govori. Bio je neuhranjen a telo mu je bilo u modricama, ranama i ogrebotinama.”
Draganu Roloviću, koji je u to vreme imao tek 25 godina i samo godinu iskustva u radu s delinkventima, poverena je briga o ovom dečaku, zbog inovativnih metoda rada i sjajnih rezultata koje je postizao u kratkom vremenu. Po njegovim rečima, Haris nikada nije ispričao ništa o svojim sećanjima na detinjstvo, načinu na koji je dospeo u šumu i svojim roditeljima. Tvrdio je da se ničega ne seća. Rolović dobro pamti, ovog visokog i krupnog dečaka, plave kose i plavih očiju, s izrazito dugim rukama, nalik uplašenoj životinji. Nije razvio ljudsku motoriku i nije umeo da stoji na dve noge. Bio je prilično nepoverljiv, iz tog straha rađala se i agresivnost.
Retko se kretao. Uglavnom je sedeo ili čučao u dvorištu sklopljenih ruku oko kolena. Hranio se sa obe ruke obavijene oko tanjira kao da štiti hranu. U početku je izbegavao kuvana jela. Viđan je kako u otpadcima hrane, iza zgrade, traži kosti sa ostacima sirovog mesa. U momentima kada bi mu neko prišao, s leđa, ispuštao bi čudne zvuke, jer je taj primalni krik, očigledno, bio duboko usađen u njemu.
Napredovao je i vrlo brzo je naučio da govori, pa su u domu zaključili, da je u ranom detinjstvu ipak bio u kontaktu sa ljudima. Nije bio žrtva zadirkivanja - nije dao na sebe. U početku su od njega zazirali iako nije bio najjači. Kasnije su ga zavoleli i poštovali – pričao je Rolović.
Deca zvana „domci“ imaju svoja surova pravila opstanka u prihvatilištu koja funkcionišu poput čopora. Međutim, uz naklonost druga Žike i vaspitača, Haris je uspeo da se prilagodi i integriše u zajednicu. Žika se posebno vezao za Harisa i kao najsnažniji dečak u grupi stavio ga je pod svoju zaštitu. Naučio ga je da namešta krevet, da se pristojno ophodi se prema drugima i poštuje pravila u domu.
Priča o dečaku vuku, verovatno nikada ne bi izašla tako transparentno u javnost, da njegova neobična sudbina nije prikazana na venecijanskom festivalu, u filmu „Ničije dete“, scenariste i reditelja Vuka Ršumovića, koji je za ovaj svoj debitantski film osvojio oko dvadeset nagrada.
No, kako život piše romane, tako i ratni vihor koji je zahvatio zemlju, u prihvatilište 1992. godine nosi nalog da se deca vrate u one centre iz kojih su i potekla. Haris je morao natrag u BiH. Odlazak je teško pao svima. Plakali su vaspitači, plakali su domci, plakao je i Haris. Vraćen je tamo gde je i pronađen. Priča se da su mu obukli ratnu uniformu i poslali ga u šumu. Imao je tada oko17 godina i više se nije vratio. Tu se završila ova priča i opisao krug njegovog života. Ni čovek, ni dečak, ni vuk!
Godinu dana nakon njegovog odlaska izgorela je i kartoteka doma. Među dosijeima koji su uništeni bio je i dosije Harisa Pućurice, iste te 1994. godine kada je opet poslat u šumu iz koje se, ovaj put, nije vratio.
Njegova priča nije samo priča o neobičnom detinjstvu, borbi za opstanak i plesu s vukovima, već i o veličini ljudskosti s jedne i apsurdu rata sa druge strane.
Nedokučiva harmonija duše
Dok sam živela svoje dane detinjstva, posebno me fascinirala “Knjiga o džungli” i dečak po imenu Mogli. Roman nobelovca Radjarda Kiplinga prostro je pred mene priču o detetu koje su odgajili vukovi nakon što su ga roditelji napustili. Bilo je tu nečeg što me privuklo da se snažno držim za korice knjige sve dok je nisam u dahu pročitala.
“Knjiga nosi snažnu poruku o otkrivanju i prihvatanju unutrašnjeg „ja“ negde duboko ali i o harmoniji duše koju možemo stvoriti samo povezivanjem sa prirodom.”
“Knjiga o džunglli“ koju je Dizni ekranizovao u nekoliko filmova je od Moglija i njegove družine napravila kultne likove, koje i danas deca prepoznaju. Sigurna sam da smo svi imali bar po jedan print u ormaru, šolju ili bar igračku. Knjiga nosi snažnu poruku o otkrivanju i prihvatanju unutrašnjeg „ja“ negde duboko ali i o harmoniji duše koju možemo stvoriti samo povezivanjem sa prirodom. Mogli je tokom vremena naučio da se snalazi u životinjskom carstvu ali i među ljudima, međutim, ljudska nutrina za njega je zauvek ostala velika nepoznanica.
Kako su pravog Moglija odgajali vukovi?
Daleke 1867. godine u Indiji grupa lovaca je naišla na pećinu koju je čuvao vuk samotnjak. Lovci su se pripremili za napad ali su se u momentu zaustavili jer su shvatili da u pećini nije životinja koju su očekivali već dečak ne stariji od šest godina. Nije prilazio niti je odgovarao na njihove pozive i pitanja. Ne želeći da ostave dečaka u nemilosrdnoj džungli, lovci su ga doveli u obližnje sirotište crkvene misije u gradu Agra. Pošto nije imao ime, misionari su mu nadenuli ime Dina Saničar, što na hindi jeziku znači “subota”, po danu kada je stigao, kako piše portal Allthatsinteresting.
Prema pričama misionara, dečakovo ponašanje je više ličilo na ponašanje životinje nego čoveka. Iako ih je delilo skoro 120 godina Dina je kao i Haris hodao četvoronoške, teško je stajao uspravno na sopstvenim nogama, jeo je samo sirovo meso i glodao kosti da bi naoštrio zube. Lakoća sa kojom se snalazio na četiri noge bila je iznenađujuća. Pre nego što bi pojeo bilo koju hranu omirisao bi je, kada mu se miris ne bi dopao bacio bi je. Takođe, u momentima kada je želeo da se izrazi zarežao bi ili zavijao kao vuk.
Iako je Saničar na kraju naučio da razume kada mu se neko obraća, nikada nije do kraja naučio da se sporazumeva. Pretpostavlja se da su mu zvuci ljudskog govora bili previše strani. Međutim, što je duže boravio u sirotištu sve više se ponašao kao čovek. Vremenom je naučio da stoji uspravno i počeo je da se sam oblači. Neki kažu da je čak pokupio i “najljudskiji porok od svih” a to je pušenje cigareta.
Divlja deca čopora
Interesantno je to da pravi Mogli nije bio jedino “dete vuk” koje je u to vreme živelo u sirotištu misije. Ako je verovati upravniku Luisu, pridružila su mu se još dva dečaka i jedna devojčica za koje se takođe navodi da su ih odgajali vukovi. Prema jednom geografu, sirotište je tokom godina primilo toliko “divlje dece” da više nije bila vest kada bi se neko dete pojavilo u džungli. Priče o deci koju su odgajali vukovi pojavljivale su se širom Indije. U većini slučajeva, misionari koji su se brinuli o deci bili su jedini izvori informacija, tako da o tome koliko su ta deca zaista bila divlja - ostaje u domenu legende.
Što se Dina Saničara tiče, on je imao samo 35 godina kada je umro od tuberkuloze. Iako je većinu svog kratkog života proveo u društvu drugih ljudi, a ne sa životinjama koje su ga odgajale, nikada se nije u potpunosti prilagodio životu u sirotištu.
Od početka XVII veka zabeleženo je i dokumentovano četrdesetak slučajeva dece koja su zbog života u divljini usvojila ponašanje životinja uz koje su rasla i teško se kasnije adaptirala na život sa ljudima. Najpoznatije “divlje dete”, o kojem je Fransoa Trifo 1970. godine snimio film, je Viktor, pronađen u leto 1798. godine u šumama južne Francuske. Ovo prvo dete u istoriji koje su proučavali evropski naučnici. Kada je pronađen imao je između 11 i 12 godina, bio je visok nešto manje od metar i po, i ponašao se kao vuk sa kojima je živeo.
Priča o divljoj deci nije nova. Počev od legende o Romulu i Remu osnivačima grada Rima koje je odgojila vučica, preko Tarzana do Enkidua iz Epa o Gilgamešu. Zbog neželjenosti, nemarnosti, hendikepa ili nekog drugog razloga u šumama širom sveta nalažena su deca koja su uspevala da prežive zahvaljujući životinjama koje su na sebe preuzele ulogu odgojitelja. Roditeljsku brigu najčešće su nadomeštali vukovi, divlji psi, majmuni ali i neke druge manje očekivane vrste.
I tako… još jednom su nam životinje pokazale svoje veliko srce sa mnogo ljubavi i humanosti koje nose u njemu.