Nezgodno je pisati o romanima koji su stekli svojstvo klasika svetske književnosti, iz razloga što je od momenta objavljivanja takvih dela do danas urađeno nebrojeno analiza i tumačenja od strane ne samo vrsnih poznavalaca pisane reči, već i od strane generacija različitih čitalaca, a takođe i zato što je za razumevanje klasika neretko potrebno razumevanje konteksta vremena u kom su napisani, a to je često, naročito iz perspektive modernog društva, uzaludan posao.
Međutim, meni je jako zanimljivo da čitam romane koji datiraju iz nekih davno prošlih vremena, ne samo zbog drugačijeg načina i stila života, već i iz razloga što mi je fascinatna zamisao kroz čije je sve ruke prošao taj tekst od dana njegovog objavljivanja do danas, ko ga je sve čitao, diskutovao o njemu, kakve su bile okolnosti u tim trenucima i tome slično.
U konkretnom slučaju, roman „Džejn Ejr“, objavljen je prvi put u Engleskoj (u Londonu) 16. oktobra 1847. godine. Napisala ga je jedna od sestara Bronte, Šarlot, čija biografija umnogome nalikuje životu njene fiktivne junakinje Džejn.
Naime, Šarlot je poslata na školovanje u školu pod nazivom „Daughter’s School“, gde je proživela jako loše uslove, a koji su kasnije uticali na njeno fizičko i psihičko zdravlje. Svoje formalno obrazovanje nastavila je u školi „Roe Head“, gde je radila kao učiteljica. Pored navedenog, Šarlot je radila i kao guvernanta u više porodica, i u tim prilikama podučavala je engleski jezik. Zbog smrti tetke Elizabet Branvel, Bronte je napustila svoj posao i vratila se kući. Uglavnom je svoja dela potpisivala pod pseudonimom „Currer Bell“, zato što je u to vreme još uvek bilo društveno neprihvatljivo da žena piše.
Prethodno navedeni segment Šarlotinog života vidljiv je u romanu „Džejn Ejr“, u kom njena heroina, zarobljena u svetu sopstvenih čežnji i nametnutih pravila, proživljava upravo te isečke iz biografije najstarije od tri sestre Bronte.
Ono što sam primetila kod dela klasične književnosti jeste da, bez obzira kada su napisani, idu ispred svog vremena. Takav je slučaj i sa romanom „Džejn Ejr“.
Priča o prkosnoj Džejn smeštena je na nekoliko fiktivnih mesta – Gejtshed Holu, Tornfildu, Mur Hausu i Ferndinu, i svaka od navedenih izmaštanih lokacija simbolizuje određenu etapu razvoja lika Šarlotine junakinje, a što doprinosi slojevitosti kako same radnje, tako i karakterizacije svih likova.
Motivi koji su razrađeni u ovoj knjizi kreću se od pronalaženja balansa između ljubavi i nezavisnosti, gde ponosita Džejn, zaljubljena u Ročestera odbija da se stavi u podređen položaj „svom gospodaru“ i kreće putem pronalaženja sopstvene autonomije na svakom polju, pa sve do preispitivanja teoloških uverenja i religije, gde Džejn formira svoje viđenje duhovnosti, kojim se vodi do kraja romana.
Jedan od možda najdominantnijih motiva u Šarlotinom prvom objavljenom delu, jeste feministički pristup tadašnjim socijalnim klasama i društvenim ubeđenjima ukorenjenim u stubove tog doba. Naime, iako se u Džejninom obraćanju muškarcima, poput Ročestera (kom se sve vreme obraća sa „gospodaru“) ili Džona Riversa vidi određena crta strahopoštovanja, ipak je njena ponosita i autonomna priroda ta koja ruši nametnute stege uslovljene polom. Šarlotina junakinja svojim postupcima, poput odlaska bez ičega u potragu za samostalnošću (kada jedva preživi usled gladi i iscrpljenosti) ili napuštanja sigurnosti škole radi odlaska u nepoznato, ruši patrijarhalna ubeđenja tadašnjeg društva i srčano odbija da bude u podređenom položaju u odnosu na muškarce.
Lik Ročestera je meni bio nedopadljiv, kako u načinu obraćanja drugima tako i u svojim postupcima kojima je jasno stavljao do znanja drugima da je po svom finansijskom stanju, prezimenu i polu superiorniji u odnosu na ostale. Jasno mi je da je on, zbog svoje prošlosti i činjenice da je okovan lancima ludila, stvorio oko sebe neprobojnu krljušt ispod koje se zapravo i krije emotivna osoba željna pažnje i ljubavi, ali bez obzira na navedeno, nisam mogla da razumem neke njegove hladne i neprimerene postupke. U pogledu razumevanja njegovog lika, pojavila se kod mene upravo ona razlika koju sam navela na početku teksta, odnosno nemogućnost potpunog razumevanja konteksta tog vremena, kada je verovatno takvo ponašanje muškaraca bilo svakodnevica.
Još jedan od motiva prisutnih u romanu „Džejn Ejr“ jeste motiv želje za pripadnošću, želje za domom i porodicom. Od samog početka knjige, vidimo da je Džejn siroče ostalo bez roditelja koje živi u disfunkcionalnoj porodici u čijim članovima budi isključivo gnušanje, zatim odlazi u školu za siročad Lovud gde biva ismevana pred svima od strane sveštenika Broklhersta, da bi otišla u Tornfild da radi kao guvernanta siročetu Adeli, i na kraju napušta i taj dom kako bi otišla u nepoznato, a što je na kraju rezultiralo njenim konačnim pronalaskom onoga što joj je celog života nedostajalo.
Kulminacija rasta njenog samopouzdanja, samosvesnosti i nezavisnosti nastupa nakon njenog najdubljeg pada kada nije imala čak ni šta da jede, te je usputne prolaznike molila za parče hleba i okrilje toplog doma. Ta tri dana njenog života, možda su i najviše doprinela njenoj autonomiji i sposobnosti da jasno i glasno kaže „ne“ onome što joj drugi nameću kao moranje. Konačan rast lika Džejn Ejr vidljiv je u njenom odbijanju da se uda za svog rođaka Džona Riversa koji joj je njihovo eventualno venčanje predstavio kao jedinu opciju i jedinu mogućnost njenog daljeg napretka.
Na kraju, požar koji je sravnio sve pred sobom, predstavlja simbol oslobođenja Džejn Ejr od okova društveno nametnutih stega i ustaljenih „moranja“. Motiv vatre predstavlja ne samo izgaranje unutar Džejn koje je vidljivo od samog početka romana, gde ona svom silinom teži za pripadnošću i ljubavlju, već simbolizuje i rušenje, uništavanje patrijarhalnog poretka i uvođenja polne ravnopravnosti.
Sve u svemu, neizmerno mi je drago što romani poput ovog odolevaju prolaznosti vremena i što pružaju mogućnost uvida u neka davno prošla vremena.
