Bookmate
Bookmate
Tamara Đurić |

Burna vremena

,,Svesno i pametno manipulisanje organizovanim navikama i mišljenjima masa, važan je činilac demokratskog društva. Ko upravlja ovim nepoznatim društvenim mehanizmom, čini nevidljivu vladu koja ima pravu vlast u našoj zemlji ... Inteligentnoj manjini potrebna je trajna i sistematska upotreba propagande"

Dok se Evropa snalazi sa preuredjenjem započetim 1945. godine nakon završetka Drugog svetskog rata u Gvatemali srednjeameričkoj državi, pukovnik Karlos Kastiljo Armas uz pomoć CIA izvodi vojni udar i svrgava sa vlasti predsednika Hakoba Arbensa. Opisom ovog istorijskog dogadjaja započinje roman “Burna vremena” Maria Vargas Ljose. Gvatemala samo je jedna u nizu latinoameričkih država koja je ”preživela” niz diktatora koji su zemljom vladali skoro čitav vek, a čija je vladavina uz sve političke podele i uplitanje SAD, dovela do Gvatemalskog rata izmedju vladinih snaga i levičarskih pobunjenika, rata koji je okončan 1996. godine. Pukovnik Armas uz primenu poznatog političkog obrasca SAD zvanog finansijska i logistička pomoć svrgava predsednika demokratske vlade Gvatemale i to uspeva zahvaljujući savršenoj medijskoj kampanji punoj medijskih spinova., što za posledicu ima otvaranje vrata sovjetskom komunizmu u Latinskoj Americi. Istorijska ironija je što je upravo Hakob Arbens pokušao da od Gvatemale napravi demokratsku državu po ugledu na SAD, ali njegova ideja nije odgovarala interesima američke kompanije Junajtid Frut u kojoj je osmišljen “scenario” za izvodjenje vojnog udara .Kako američki politički intervencionizam po svetu uvek ima “pomoć prijatelja”, tako su i rušenje Arbensove vlade pomogli diktatori Anastasio Samosa, Rafael Leonidas Truhiljo, Fransoa Divolije u narodu poznat kao Papa Dok i drugi njima slični predvodnici antikomunističke histerije.

Istorija je pokazala da je ovaj dogadjaj bio poguban ne samo za Gvatemalu već i po čitavu Latinsku Ameriku koja se do današnjih od toga nije oporavila i do nedavno je bila žrtva krvavih ultradesničarskih diktatura nastalih kao reakcija na levičarske gerile.Iako izuzetno obimno delo, ovaj roman pisan na skoro 400 strana ni u jednom trenutku ne može izazvati zamor čitaoca zbog nedostatka ritma dijaloga, naprotiv. Kao i uvek u svom celokupnom književnom opusu, Vargas Ljosa piše hrabro, kritički i van ideoloških stega, zbog čega je često bio kritikovan od strane doktrinarnih mislilaca. Ideološka nedoslednost nije mu nepoznata, ali je temelji na sopstvenom odabranom putu od pristalice komunističkih ideja do ubedjenog liberala. Možete pomisliti da je ovo istorijski roman, obzirom na istorijski kontekst u kome je radnja smeštena, ali burna vremena zapravo su samo scenografija u kojoj svoje “uloge igraju” tri glavne glumice” o kojima će pisati kasnije. Pažljiv čitaoc lako će uočiti da je jedinstvena posebnost Latinske Amerike, njena različitost, a zajednički imenitelj svih naroda - slobodarski duh koji je u različitim istorijskim okolnostima ponekad bio i ”zarobljen u boci”. Medijska manipulacija postojala je i pre masovnog korišćenja interneta, političko licemerje, populizam, demagogija, autoritarnost, propaganda, beskrupulozno ostvarivanje ekonomskih interesa preko “tudjih ledja”, zloupotreba mehanizama moći i sve drugo o čemu Vargas Ljosa piše u ovom romanu, karakteristično je i za našu epohu i ”porodjanje muke” tranzicije iz koje države u regionu nikako da izadju, a jasna tendencija je da se tranzicioni period nikada ne završi, ali nismo tema mi ni naše regionalne komšije, vraćam se priči o ovom zasigurno jednom od najboljih autorovih romana. U tradicionalnoj latinoameričkoj književnosti kojoj i ovo delo pripada, duboko je ukorenjena argumentovana kritika socijalne nepravde, a načinom na koji “vodi” radnju romana, pisac je uspeo da izrazito krtitički predstavi političku levicu i desnicu, pojašnjavajući razloge zbog kojih su naneli trajnu štetu državam Latinske Amerike.

,,Nije to bila neka zavera: propaganda je prekrila stvarnost jednom prijažnom fikcijom i na temelju nje su neuki severnoamerički novinari pisali svje reportaže. Većina njih uopšte nije shvatila da su postali marionete jednog genijalnog lutkara“

U romanu “Burna vremena” prvi put autor za glavnog protagonistu bira ženu, Martu Borero Lamas, čiji je lik osmišljen na temelju stvarne istorijske ličnosti u narodu poznate kao “Mis Gvatemale” koja je učestvovala u političko - špijunskim aferama, naspram nje i suprotno od nje u svakom smislu je Marija Kristina Vilanova, supruga svrgnutog predsednika Arbensa. Marija je snagom svog obrazovanja, samostalnosti i intelektualne nezavisnosti, uticala na supruga da pokrene socijalne i ekonomske reforme u Gvatemali. Za razliku od drugih žena iz istog društvenog okuženja, odbijala je da bude samo “ukras” u braku, ali je uprkos tome kao svaka ličnost koja je ispred svog vremena bila osudjena na neuspeh. Najmanje prostora, ali ne i najmanje značaja u romanu ima Odilia Palomo supruga pukovnika Armasa, fokusirana isključivo na sopstveni društveni status i uticaj. Da lepota ima svoju “cenu” koju najpre moraju da plate oni koji je poseduju, dokaz je Marta fatalna i beskrupulozna žrtva sopstvene sudbine. U detinjstvu silovana, prinudno venčana, ljubavnica diktatora Armasa, završava u autoizgnanstvu u SAD.

Iako na prvi pogled mogu izgledati kao žrtve mačističkog društva, njih tri zapravo predstavljaju onaj tas na životnoj vagi koji preteže i upravo kroz njihove sudbine moguće je sagledati sudbinu naroda Latinske Amerike. “Burna vremena” pisana su kao svojevrsno upozorenje ljudima o tome šta nas čeka ako podlegnemo populizmu i autoritarnosti, izvrstan i duboko potresan roman o dometima zla čiji eho dopire do čitaoca navodeći nas na razmišljanje o našoj poziciji u sopstvenim životima. Jesmo li uhvaćeni u mrežu zabluda nastalih na temelju medijskih manipulacija u dobu, možemo slobodno reći infodemije i verujemo li da se samo pukom kritikom autoritarnosti može promeniti socijalni kontekst, bez da razumemo njene duboke korene koji su u nama samima i našoj podložnosti i prijemčivosti za manipulacije svih vrsta. Kao i u svim Ljosinim romanima i u ovom delu jasno se čita autorova posvećenost društvenim promenama i težnja ka suprostavljanju diktaturi koja ograničava osnovna ljudska prava.

“Populizam je vrlo zavodljiv za nedovoljno iskusnu publiku jer slavi najgore instinkte i pospešuje snove o brzim i jednostavnim rešenjima ekonomskih i društvenih problema u jednoj državi. Populizam je negiranje stvarnosti ideološkim fantaziranjem i uništio je sva društva koja nisu odolela njegovom zovu. Ali uprkos svom iskustvu koje mu ne ide u prilog i dalje fascinira neoprezne” - Bilo bi dobro razmisliti o ovoj izjavi Maria Vargasa Ljose i pre i posle čitanja romana “Burna vremena”.

Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa (Arekipa 28. mart 1936.) je peruanski romanopisac, novinar, esejista, univerzitetski profesor i prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade. Svoj književni opus stvarao je pod uticajem života u Peruu. Medju mnogim književnim nagradama dobitnik je i Servantesove, jedne od najuglednijih nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku. Aktivno se bavi politikom i 1990. godine kandidovao se za predsednika Perua. Romani “Panteleon i posetiteljke” i ”Jarčeva fešta” adaptirani su u filmove. U javnosti je o književnosti izmedju ostalog rekao “Književnost stvara bratstvo medju različitim ljudima i ruši brane koje su medju muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost”.