Misteriozna priča dogodila se 1978. godine. Filolog Aleksandar Iljušin objavio je knjigu o zaboravljenom pesniku Gavrilu Batenkovu i njegovim nepoznatim pesmama. 20 godina kasnije, pojavili su se dokazi da sve ove tekstove „slične lirici Puškinovog vremena“ zapravo nije napisao Batenkov! Artem Šelja, predavač na Univerzitetu u Tartuu, priča neverovatnu priču o tome ko je zapravo napisao ove pesme i kako je kompjuter sve izvukao na površinu.
Kako je sve počelo
- godine filolog-pesnik Aleksandar Anatoljevič Iljušin objavio je knjigu o već zaboravljenom pesniku i dekabristi Gabrijelu Batenkovu. Zajedno sa monografijom o pesniku, knjiga je sadržala sva njegova dela poznata u to vreme. Među tim radovima, međutim, bilo je mnogo Batenkovljevih tekstova, koje naučni svet i čitaoci nisu videli po prvi put.
Mnogi su bili oduševljeni publikacijom, jer su Batenkova nekada smatrali pesnikom teškog stila i zbunjujućeg religioznog misticizma, a objavljene pesme su zvučale sasvim drugačije. Jasno, jednostavno, slično lirici Puškinovog vremena, ovi tekstovi su sadržali citate pesnika savremenika Batenkova, jedna od pesama je odgovarala na Puškinov „Spomenik” i čak se s njim raspravljala. Jednom rečju, nove Batenkovljeve pesme bile su prihvaćene od strane naučne i čitalačke zajednice, počele su da ulaze u zbirke pesnika dekabrista, a na tragu nekih tekstova čak su i odbranjeni studentski radovi.
Evo jedne od poznatih pesama Batenkova:
U zemlji Boreji večno zaleđenoj,
Gde nema kretanja materije,
Gde vlada čisti magnetizam,
Sva smrt je danak, kao božanstvu,
Gde pola godine sunce sija,
Ukoso padajući na led,
Jaka svetlost duginim bojama
Klizi i odmah se smrzava.
A evo fragmenta jedne od pesama koje je otkrio Iljušin, „Non exegi monumentum“:
Nisam sebi podigao liveni spomenik,
Koji bi zasenio veličinu piramida;
Nejasno lice je moja usmena legenda
Teško da će se sačuvati u narodnom sećanju.
Ali ceo neću umreti: nepoznati potomak
U prašini prošlosti naći će izbrisani trag
I reći će: „Bio je pesnik čiji je glas bio tih,
A ceo je došao do nas kroz dugi niz godina“.
Postojala je, međutim, jedna zamka, za koju se kasnije saznalo: autorstvo novih pesama nije moglo biti potvrđeno autogramima. Originalni Batenkovljevi rukopisi, gde su se, prema Iljušinu, nalazili svi ovi tekstovi, nestali su bez traga iz arhive. Pri tome, sveska koju pominje Iljušin zaista je navedena u registrima Državnog arhiva Ruske Federacije, ali se tamo smatra izgubljenom i traži se još od 1975. godine. Drugim rečima, sveska postoji, ali dokumenti ne mogu potvrditi ili demantovati postojanje tekstova koje je objavio Iljušin.
Ipak, najmanje narednih 20 godina, sumnje u autentičnost pesama nisu bile iznesene. Dok se nije pojavila studija filologa i naučnika poezije Maksima Iljiča Šapira, on je sugerisao da bi Iljušin mogao biti autor objavljenih pesama.
Šapirov rad
Godine 1997. i 1998. godine u časopisu Philologia objavljen je rad M.I. Šapira „Fenomen Batenkova i problem mistifikacije“. U radu izaziva sumnju u autentičnost novih Batenkovljevih pesama i pokušava to da proveri filološkom analizom jezičkih karakteristika i karakteristike stihova dve grupe tekstova: proverenih autentičnih i sumnjivih „Iljušinskih”.
Zašto je tvrdio da bi upravo Iljušin mogao biti autor? Prvo, Iljušin je jedini svedok izgubljene sveske. Drugo, Iljušin nije bio samo filolog, već i talentovan pesnik, štaviše, prema rečima Šapira „sa sklonošću za poetsku mimikriju“. Upravo to je omogućilo Iljušinu da u najprikladnijem stilu prevede i Danteovu Božanstvenu komediju i Odu Prijapu francuskog pisca Aleksisa Pirona iz 18. veka, pa čak i stihove Simeona Polockog. Iljušin nije bio nesklon književnim maskama, iza kojih je skrivao svoja originalna dela.
Šapir u svom radu metodički prolazi kroz sve nivoe jezika i stiha: od metrike i ritma do morfologije i sintakse. I on sprovodi temeljnu kvantitativnu analizu razlika i sličnosti između novih tekstova i ranije poznatih pesama Batenkova. On dobija i iznenađujuće razlike na nekim nivoima i upadljive sličnosti na drugim. Na primer, u dva korpusa zamenički sistem je potpuno drugačiji (pseudo-Batenkov ima mnogo „ja“), a struktura rime prolazi kroz korenite promene. S druge strane, na nivou strukture stiha, ritam i izbor pesničkih formi, veoma teško se razlikuje u izvornim tekstovima Batenkova i pseudo-Batenkova.
Ove protivrečnosti u dva korpusa dovode Šapira do veoma važnog zaključka: pitanje autorstva je nemoguće rešiti oslanjanjem samo na filološke metode i lingvističku analizu. Ovo je divan primer istraživačke metodološke strogosti i pridržavanja principa: sam Šapir je, ipak, bio potpuno siguran da je Iljušin autor sumnjivih tekstova. U to su sigurni su bili i oni koji poznaju Šapirov rad.
Ispostavilo se da je Iljušin Šapirov naučni rukovodilac kada je ovaj pisao rad za docentsku disertaciju. Glavni osumnjičeni je, kako kažu, prisustvovao odbrani, misteriozno se smeškao, ali ništa nije priznao.
Savremena istraživanja
S obzirom na to da nemamo pristup baš toj izgubljenoj svesci, u slučaju pseudo-Batenkova možemo se osloniti samo na filološku analizu teksta. Šapir je uradio analizu, ali se oslanjao na ručne metode, nije imao priliku i resurse da istraži dovoljnu količinu podataka da svoje rezultate dovede do jednog imenioca. Sada to možemo da uradimo uz pomoć savremene kompjuterske stilometrije, oblasti koja proučava kvantitativne razlike između tekstova (na primer, ako računamo učestalost pojedinih reči u tekstu A i u tekstu B) i na osnovu ovih razlika radi atribuciji tekstova, odnosno određuje njihovo moguće autorstvo.
Za nas, kao i za Šapira, glavno pitanje nije bilo čak ni ime pravog autora sumnjivih tekstova, već da li bi oni uopšte mogli da pripadaju Batenkovu. Zapravo, u ovoj priči nema drugih kandidata za ulogu falsifikatora, osim Iljušina. A ako pokažemo da originalne pesme i tekstovi pseudo-Batenkova nisu proizašli iz pera jedne osobe, onda se lik Iljušina pojavljuje sam po sebi.
Dakle, imali smo korpus pravog Batenkova, korpus sumnjivih pesama i veliki korpus ruske poezije prve polovine 19. veka. I počeli smo da gledamo koliko su slične originalne pesme Batenkova i one sumnjive, na osnovu tekstova drugih pesnika, čije je autorstvo nesumnjivo.
Za analizu smo koristili tri jezička nivoa. Prvo, leksičke, odnosno učestalosti sa kojom se javljaju najčešće reči. Drugi nivo je uslovno morfološki: sve tekstove smo sekli u nizove od dva karaktera, takozvane bigrame, i takođe brojali njihove frekvencije. Tako se, na primer, red „U zemlji Boreji večno zaleđenoj“ pretvorio u kesu kombinacija: „U_“, „_z“, „ze“, „em“, „mlj“, „lji“, i tako dalje. Uprkos primitivnosti, ovaj metod vam omogućava da uhvatite morfološke karakteristike tekstova. Konačno, prepoznali smo sve rime u svim korpusima i razložili ih na niz fonetskih obeležja: na primer, koji su parovi naglašenih samoglasnika, koja je dužina reči koje se rimuju i tako dalje.
Kada se analiziraju sličnosti i razlike tekstova, može se iskoristiti informacija o svim frekvencijama sa ova tri nivoa jezika i napraviti svojevrsnu mapu, višedimenzionalni prostor u kome vise tačke koje karakterišu svaki poetski izbor. U toku rada ispostavilo se da su uzorci Vjazemskog povezani jedni sa drugima u približno istim odnosima kao što su srodni uzorci Jazikova, Puškina ili Ljermontova. Drugim rečima, uzorci jednog pesnika su usko povezani sa autorstvom, koje se može izraziti u stotinama malih, često nesvesnih jezičkih navika.
Poslednje što je preostalo jeste da uzmemo pravog Batenkova zajedno sa lažnim Batenkovim i postavimo ih na mapu odnosa koju smo dobili iz čitavog korpusa ruske poezije. Rezultat je bio vrlo jednostavan: ni u kom slučaju korpus lažnog Batenkova nije bio u odnosu sa autorstvom pravog Batenkova. Ponašanje ovih tekstova je, bez sumnje, bilo strano originalu.
Koje smo kvantitativne razlike pronašli? Neki od njih su prilično podložni tumačenju - leksika. Na primer, reči karakteristične za pravog Batenkova ukazuju na visok registar njegovog poetskog govora - to su reči religiozne ode: „kalež“, „lepota“, „nebeski“, „put“, „sunce“, „kralj“, „Bog”, „Zemlja”, „dar”. Pseudo-Batenkov takođe pokušava da imitira ovaj stil, ali ga meša sa rečnikom meditativne lirike i lirskog pejzaža: „noć“, „mir“, „oko“, „dobro“, „život“, „biće“.
Na nivou rime potvrđujemo pseudo-Batenkovljevu sklonost ka netačnoj ženskoj rimi sa razlikom postnaglašenih samoglasnika, kao što je, na primer, u paru „slučaj – moćan“ /случай — могучий/ (u ženskoj rimi naglasak pada na pretposlednji slog rimovanih reči; u muškoj rimi, na poslednjem slogu. – prim. red.). Takođe, na primer, pseudo-Batenkov voli da rimuje reči veoma različite dužine na modernistički način („слов — первооснов”) i gradi muške rime na suglasnicima [sj], [k], [l]: „связь — прервалась“, „призрак — зрак“, „ощутил — сил“.
Pored toga, tokom naših eksperimenata, pseudo-Batenkov se često pokazao kao bliski sused ne pravog Batenkova, nego drugih pesnika iz našeg korpusa, najčešće Puškina, Jazikova i Vjazemskog. U takvom ponašanju može se uočiti nagoveštaj temeljnih mehanizama stilizacije i književne imitacije. Grubo govoreći, bez obzira koliko je stilista nadaren, on će verovatnije ponoviti ono uočljivo i tipično, ono što se uklapa u jezik epohe (i šta je ove pesme učinilo čitaocu tako privlačnim nakon objavljivanja).
Međutim, glavne razlike bile su u globalnoj razlici celokupnog sistema najčešćih reči u ruskom jeziku: zamenica, rečce, veznika i predloga (na to je ukazao i Šapir). Izraziti bigrami ukazivali su na još neuhvatljiviji nivo autorove individualnosti. Ne razumemo mnogo o samoj poeziji iz ovih jezičkih delova, ali oni pomažu da se odraze pojedinosti stila.
Konačno objašnjenje različitosti pravih i sumnjivih pesama više ne podleže stilometriji, možemo samo ukazati na odlike stilskog signala. Međutim, ovo nam omogućava da preduzmemo sledeći korak posle Šapira i još uvek tvrdimo da se autorstvo može vratiti i iz najmanjih jezičkih navika – sa određenim stepenom verovatnoće. Glavnog osumnjičenog za autorstvo sumnjivih tekstova, je kao i prije isti. Uzgred, ako našem korpusu dodamo originalne Iljušinove pesme, onda će pseudo-Batenkov misteriozno početi da se grupiše sa ovim tekstovima. Stoga sam više nego siguran da će bilo koji dokumentarni dokaz (arhivska sveska ili Iljušinovi rukopisi), ako se ikada nađe, samo potvrditi rezultate stilometrije.