Ne pišem sa predumišljajem, pogotovu ne „sa tezom“
Jedno je sigurno, dvostruki dobitnik Ninove nagrade za najbolji roman godine Svetislav Basara nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Posebno posle toga što je ovim prestižnim priznanjem ovenčan i za 2020. godinu, (posle 2006), za roman „Kontraendorfin“ u izdanju „Lagune“, u kojem se na satiričan način ponovo poigrao dominantnim mitovima naše kulture. Kad progovori glavni junak „Kontraendorfina“ u drugačijoj od uobičajene slave i u ne tako pohvalnoj perspektivi pojavljuju se Andrić, Desanka, Krklec, Đilas, Marko Ristić, Oto Bihalji Merin, što je i razlog za glasni smeh. Tada naša istorija, prepuna nepravdi, a nad kojom smo uzdisali i zbog koje smo znali i da zasuzimo, izgleda apsurdno, burleskno i čoveka nedostojno.
„Andrić je (nije to bila tajna) bio spreman da radi za svakog ko pobeđuje. Pod uslovom da ništa ne radi. Osim da, kad uzmogne, piše. Što i čini. Ne haje on za okupaciju. Zašto bi? Njemu se ni u miru ni u ratu- ni pod kakvim okolnostima-ne može dogoditi ništa što on izričito ne želi da mu se dogodi. On to i ne krije. Nije krio ni posle oslobođenja, ni u najnezgodnije vreme, kada je zbog jedne pogrešne reči letela glava“, kako pripoveda Basarin Glavurtić, kroz reči junaka Stojkovića. Na isti način Basara u ovoj prozi ne štedi ni komuniste, ni nacionaliste, pa ni naš nacion koji u okviru naroda jugoistočne Evrope luči kontraendorfin, kao hormon nesreće, streljanja neistomišljenika i ekstremne svireposti… O svemu tome i o još ponečemu razgovaramo sa Svetislavom Basarom.
„Kontraendorfin“ je prilično odjeknuo u konzervativnom delu srpske javnosti. Da li ste očekivali takve reakcije i kako reagujete na njih?
Ne samo da sam očekivao reakcije, nego mi je bila namera da ih izazovem i tu nameru uopšte nisam krio. Napominjem ipak da se ta ovdašnja „konzervativna javnost“ nipošto ne može nazvati konzervativnom, jer ono što ona lažno predstavlja kao „konzevativnost“ u stvari је primitizviam, prostakluk i zatucanost, i to zatucanost iz sitne računice. Biti konzervativan znači pronositi tradicionalno kroz vreme, spajati drevno i moderno, naša konzervativna javnost nastoji da spreči modernost tobože u ime jedne tradicije koja zapravo ne postoji, koja je sklepana krajem 19. veka, takoreći juče. Uvek je ta konzevtativna javnost u dubokoj koroti zbog nesreća koje su zadesile naš narod, od kojih većinu upravo ona izaziva. A kako reagujem. Oštro!
Da li je, u stvari, naše društvo izgubilo osećaj za satiru i njenu svrhu? Šta to govori o našoj stvarnosti?
Naše društvo ima osećaj za satiru, ali sa zadrškom. Hoću da kažem: spremno je da se suoči sa svojim mračnim stranama, a posao satire i jeste da istražuje mračne strane, posle otprile šezdesetak godina. Otuda recimo, popularnost, pa i divljenje prema Nušiću i Domanoviću. I jedan i drugi su odavno mrtvi, ljudski tipovi o kojima pišu nalaze se na pristojoj vremenskoј distanci. To može. Otprilike – „to je bilo nekada“. Ne znam kako bi se Nušić i Domanović proveli da iznenada ožive i da počnu pisati o savremenicima. Domanović se ni mrtav nije dobro proveo. Pre desetak godina u Parizu je bila upriličena promocija prevoda jedne njegove knjige (ili više njih), a na promociju je upala grupa tamočnjih Srba koji su protestovali što Domanović „širi laži o našem narodu“ ili „ruži naš narod“, tako nekako. Mi smo, naprosto, društvo koje ne želi da se pomiri sa realnošću, pogotovo ne sa realnom slikom o sebi. I zato nam se realnost surovo sveti.
Šta ste imali na umu dok ste u ovom romanu portretisali Ivu Andrića i Desanku Maksimović, i da li je deo Vaše umetničke slobode shvatanje da nema nedodirljivih veličina?
Teško je reći šta sam imao na umu. Ja ne pišem sa predumišljajem. Pogotovo ne „sa tezom“. Materijal za roman je u početku bezoblična masa iz koje u procesu pisanja iskrsavaju likovi i situacije, moglo bi se uz samo malo preterivanja reći - po svom nahođenju. Mnogi će se začuditi kad ovo čuju, ali jezik pruža veći „otpor materijala“ piscu, nego što to čini granit vajaru. Moram, međutim, reći da moji portreti Andrića i Desanke uopšte nisu moji, osim nekih fantastičnih scena, ništa nisam izmišljao, sve što sam učinio bilo je da prepričam ono što sam čuo uglavnom od onih koji javno Andrića i Desanku dižu u nebesa, a po kafanama pričaju raznorazne bljuvotine i pikaneterije. Pokojni (odnedavno), recimo, Nenadić je zaista pitao Desanku da li bi se upustila u analni seks. To je znala (i prepričavala) cela književna Jugoslavija, ali kad se to pojavilo u romanu, greh je upisan na moj raboš, mada ja to Nenadiću uopšte nisam upisao u greh. Bio je to čist dadaistički čin.
Može li se jezikom satire reći da je „uzorni“ Andrić postavio standarde za političke preletače narednih epoha?
Srpski jezik je prepun odvratnih reči koje na prvo slušanje lepo zvuče. „Preletač“ - to je eufemizam za osobu bez karaktera. U tom smislu, Andrić jeste bio preletač, mada bi tačnije bilo reći da je bio oportunista. Ni karakter mu nije bio jača strana, ali on je to vešto maskirao legendarnom uzdržanošću, odmerenošću, malogovorljivošću i za to plaćao ogromnu cenu. Ali on je veliki pisac, a takvima je beskarakternost dozvoljena, za takve možda čak i poželjna.
Međutim, da li Vam se čini da se preletači, ili takozvani ketmani, u stvari vrte u krug, budući da isti sistem opstaje od 1945. godine?
Sistem je mnogo stariji od 45 godina. Listajući srpsku istoriju neki naivčina bi pomislio da je to nešto dinamično, burno, da se događaju stravične mene, od kneževine u kraljevinu, iz dinastije u dinastiju, potom u komunističku satrapiju, pa u parlamentarnu demokratiju, ali to je optička varka. Svi ovdašni istorijski događaji, često i krvavi, pokreću se da se ništa ne bi događalo.
Ko je najviše odgovorona za takvo stanje Udba, SANU, koje pominjete, ili sve to zajedno?
Ne može se tu locirati jedno mesto. To je sistem spojenih sudova. Najtačnije - udruženi zločinački poduhvat u kome se, zbog disperzivnosti, nikome ne može pripisati odgovornost.
Vaš junak Stojković citira naučnika koji objašnjava uzroke kontraendorfina u bolesti naroda ovog podneblja. Postoji li izlečenje i da li je ono moguće?
Da, (privremeno) izlečenje je moguće. Ovde problem nije što niko ne želi izlečenje, nego što svi žele bolest. Apsurdno! Naopako. Da. Ali je tako.
Endorfin je hormon sreće. Kad ste poslednji put bili srećni u svom okruženju?
Može zazvučati čudno s obzirom na moj imidž, ali ja sam srazmerno često srećan, bolje reći u harmoniji sa sobom i okolinom.
Ninovu nagradu dobili ste po drugi put. Da li Vas je to usrećilo bar na kratko?
O, da. I to ne na kratko, nego na zadugo. Bila je to zvonka šamarčina nacionalističkim sikofantima, društvena verifikacija teza iz romana.
Osećate li se slobodnim da kažete sve što mislite i koja je cena toga?
Da. Osećam se slobodnim da kažem sve što mislim i tu slobodu praktikujem bez ikakvog zazora. A cena je mnogo manja od one koju bih platio ukoliko bih „mislio“ na komunalni način.