Ćerka sada već kultnog srpskog pisca Mome Kapora, slikarka Ana Kapor, otvorila je kutiju sa sećanjima na svog oca za Bookmate Žurnal i otkrila nam neke od tajni o popularnom piscu koje do sada nismo znali. Jedna od njih je da ga je supruga praktično naterala da batali posao u državnoj firmi i počne da se bavi isključivo pisanjem, verujući da je pred njim bogata i berićetna karijera. Druga je da je insistirao da kad počne da piše na pisaćoj mašini marke `Adler` u kući ne sme da se čuje čak ni muva, da mu ne bi bila remećena koncentracija. Treća je… Ima ih još mnogo, tako da je najbolje da ih sami pronađete čitajući ovaj intervju.
Vaš otac je, pored toga što je bio uspešan pisac, bio i sjajan slikar. Vi ste takođe slikarka. Možda je ovo nezahvalno poređenje, ali po vašem, nesumnjivo iskusnom mišljenu, da li je vašem ocu više pristajalo izražavanje kroz slike ili reči?
Mislim da je moj otac imao redak dar da se potpuno prepusti jednom od ta dva izraza, zanemarujući u tom trenutku onaj drugi. On nije bio slikar koji piše, niti pisac koji slika, već je zaista bio i jedno i drugo. Razgovarala sam mnogo puta o tome i sa mužem, koji je takođe slikar. Nesumnjivo je da je tata razmišljao i video stvari „likovno“ ali isto tako je sigurno da mu to nije bilo dovoljno i da je oduvek osećao potrebu i za pisanjem. Da je posle završene Akademije mogao da živi samo od slika, možda bi taj literarni deo njegove prirode ostao u drugom planu. Ovako su se ova dva izraza razvijala paralelno i na neki način se dopunjavala. U njegovom slikarstvu najviše volim periode kada se bavio gotovo isključivo fakturom i bojom. To su, na primer, serije starih geografskih mapa ili brda koja su rešena takoreći apstraktno. I naravno, volim njegove ilustracije, jer je crtež suština slikarstva a on je bio majstor linije. U književnosti mu je, po mom mišljenju, najviše odgovarala kratka forma, pa su zato neke od priča ili crtica iz života ono čemu se najčešće vraćam.
“Radi svoj deo posla najbolje što možeš i ništa ne brini. Pre ili kasnije stvari uvek dođu na svoje mesto.”
Koja je vaša omiljena slika koju je vaš otac naslikao i možete li da objasnite zašto baš ta?
Sasvim subjektivno i bez pravih likovnih argumenata ću vam odgovoriti da su to portreti unuka Luke. Meni su važni ne samo kao slike već i kao uspomena na trenutke kada su nastajali, pa predstavljaju na neki način i dokument Lukinog odrastanja. Na jednom od portreta je naslikan čak i doberman Oskar koji se u to vreme nije odvajao od našeg sina misleći, verovatno, da mora da ga čuva od nas. Tu bih uvrstila i stojeći mamin portret u prirodnoj veličini, u vreme dok je čekala mene, kao i jedan sasvim mali portret moje sestre Jelene koji me uvek podseti da za veliku umetnost nisu potrebni veliki formati.
Zanimljivo je da je vaš otac na literarnu scenu stupio zapravo zahvaljujući tekstovima u nastavcima “Beleške jedne Ane”, koje je počeo da piše krajem šezdesetih godina za Bazar, a knjiga je objavljena 1972. godine. Da li je pre ove knjige on već ima neki gotov rukopis romana u fioci ili je ovo bila inicijalna kapisla za buduće kultne romane?
Da, „Beleške jedne Ane“ objavljivane su u nastavcima u „Bazaru“. Ti tekstovi o neobičnoj pegavoj, buntovnoj devojci koje je sam ilustrovao su mu za vrlo kratko vreme doneli veliku popularnost pa je bilo sasvim prirodno pretočiti ih u knjigu. Knjiga je doživela veliki uspeh pa mislim da sa sigurnošću možemo da kažemo da upravo „Beleške jedne Ane“ predstavljaju pravi početak njegovog književnog puta. Kasnije su došli „Foliranti“, „Provincijalac“, „Ada“, „Zoe“, „Una”… Svaka nova knjiga donosila je novu publiku i tata je za relativno kratko vreme već imao svoje mesto na književnoj sceni naše zemlje. Vrlo brzo su počeli i prevodi na druge jezike pa su tako njegove knjige počele da se pojavljuju i u knjižarama van granica bivše Jugoslavije. Nas četvoro smo bili ekipa u kojoj je svako imao svoj zadatak pa smo se, zbog toga, svi osećali delom ove avanture.
Zahvaljujući njegovim nedeljnim tekstovima u Politici, koji su bili i prilično lične prirode, mogli smo da saznamo štošta o njegovim svakodnevnim navikama - da je voleo da odlazi u kupovinu na pijacu i razgovara s prodavcima, da je uživao da napravi pasulj na svoj način, da je voleo duge šetnje, da iz inata nije hteo da ostavi cigarete… Kakav je zapravo život u domaćinstvu jednog pisca, kako ga vi pamtite?
Imao je vrlo razvijene radne navike i nije moglo da mu se dogodi da prođe dan a da makar nešto ne uradi. To je preneo i na mene. Kada smo Jelena i ja bile sasvim male bio je zaposlen u „Jugoslavija publiku“ u Knez Mihailovoj ulici, pa je u tom periodu odlazio svaki dan na posao, kao sav „normalan“ svet. Ali, kako je njegova popularnost rasla tako je taj posao počeo da mu oduzima suviše vremena od pisanja. Ipak, nije uspevao da se odluči da ga napusti jer je imao vrlo razvijen osećaj odgovornosti i bojao se nesigurnosti koju slobodna profesija nosi. Moja majka, koja je u to vreme radila kao psiholog u muzičkoj skoli “Mokranjac“ je bila ta koja je insistirala da da otkaz jer je već tada imala viziju njegove književne karijere koja se pokazala kao tačna. Uverena sam da je mamina uloga bila presudna i da baš ona ima veliku zaslugu što je tatin književni put krenuo u određenom pravcu. Oni su se upoznali kao sasvim mladi i započeli su život zaista od nule i ta privilegija zajedničkog početka je nešto dragoceno i neponovljivo.
U to vreme smo živeli u Kondinoj ulici i sećam se mnogih zanimljivih ljudi koji su tamo dolazili.
Jedan od onih koje najbolje pamtim iz tog perioda je bio Zuko Džumhur. On i tata su među prvima otkrili Adu, u vreme kada tamo gotovo niko nije odlazio. Kao dete, bila sam fascinirana majmunom kog je Zuko držao u stanu, pa mi je sve u vezi njega delovalo nekako egzotično. Družili smo se sa Arsenom Dedićem, Darom Čalenić i njenim mužem Vladom Petrićem, Vidom Ognjenović, Dejanom Karaklajićem, u našu kuću su dolazili Aleksa Čelebonović i tatin profesor Miloš Gvozdenović, skulptor Dušan Džamonja, Igor Mandić, režiser Mario Faneli, pesnik Tanasije Mladenović…Tatin najbolji drugar iz tog vremena bio je Miša Mihajlović sa kojim je delio ljubav prema reci i sa kojim je zajedno jedrio. Kasnije smo kupili brod koji se zvao „Ada“ i vikende smo skoro uvek provodili na njemu.
Često smo putovali, a leta smo uvek provodili na Pelješcu, odakle je poreklom mamina familija. Tata i ja smo tamo slikali na otvorenom, ispred kuće i to su mi sigurno neke od najlepših uspomena iz detinjstva.
Kad bi počeo da piše novi roman ili tekst, da li je vaš otac imao neke specijalne rutine, da li je pisao najpre rukom na papiru ili odmah na mašini za kucanje?
Kucao je direktno, bez pripreme, na mašini „Adler“ koju mu je mama poklonila, svaki dan po nekoliko strana. Kada je pisao, u kući je morala da bude tišina a kada je slikao atmosfera je bila drugačija – slušala se muzika i dolazili su čak i prijatelji. Uz njega sam i ja počela da slikam jer je to bio najlakši način da budem mirna. Možda sam zbog toga, još kao sasvim mala, zavolela slikarstvo, jer sam ga povezala sa igrom i sa srećom koju sam osećala dok smo zajedno radili.
Njegova karijera pisca od samog starta je bila obeležena kontroverzama i čudnim omalovažavanjem dela literarnog establišmenta u SFRJ. Prvo su ga ugurali u pisce tzv. “proze u farmericama”, potom je klasifikovan kao “lak pisac”, a daleko kasnije su u njegovim knjigama videli zametke “srpskog nacionalizma”. Šta je bilo toliko sporno u njegovom pisanju - oduševljavao je čitaoce (o čemu svedoče neviđeni tiraži), a kao da je njima ubadao prstom u oko tada aktuelne književne mogule i partijske apartčike?
Knjiga „Proza u trapericama“ Aleksandra Flakera, govori o jednom, u to vreme novom, književnom žanru i o savremenim piscima koji su negovali narativ Selindžerovog „Lovca u žitu“. U tom kontekstu, tata na određen način pripada „džins prozi“, naročito sa nekoliko prvih romana. Priču da je lak pisac potkrepljivao je on sam i to ga je zabavljalo. Istina je da su ga mnogo puta zaobilazile važne nagrade ali to me ne čudi, jer on je uvek bio slobodan strelac, nikada deo nekog klana, niti spreman na kompromise. U jednom tekstu o nagradama koji mnogo volim napisao je: „Knjige nisu konji pa da se trkaju pred žirijem.“ Mislim da je bio u pravu. Kada smo bile male dešavalo se da povremeno, radi nekog teksta ili intervjua padne u nemilost i da mu ukinu emisije ili prestanu da objavljuju novinske članke. To su bili periodi kada je bio najsrećniji. Voleo je da bude sam protiv svih, u takvim okolnostima je davao najbolje od sebe.
Postoje kafane koje i danas neguju uspomenu na vašeg oca. Kafana na Zvezdari “Tabor” prepuna je njegovih crteža i rečenica zapisanih na salvetama. Ima još takvih mesta u Beogradu. Kada se susretnete sa takvim memorabilijama, koja vam bude prva misao?
Dok smo živeli u Kondinoj ulici tata je često odlazio u kafanu „Zora“. To je bilo mesto rezervisano za dnevne sastanke. Uveče smo najčešće odlazili u „Klub Književnika“. U vreme kada smo tamo išli to nije bilo fensi mesto već starinski restoran gde su dolazili književnici, slikari i glumci i gde se odlično jelo. Vodili su ga Ivo i Buda a ukusa njihovih krempita, koje smo često nosili i kući, se i danas sećam. Posle tatine smrti nikada više nisam ušla tamo.
Na Vračaru, u blizini stana u kojem je proveo deo života, postoji spomenik vašem ocu, i to vrlo simpatično neobičan. Spomenik na asfaltu. Školica iz čuvene dečije igre i u ”nebu” čuveni potpis “Momo”. Čija je bila ideja da taj spomenik izgleda baš tako i šta on ustvari simbolizuje?
Nisam videla taj spomenik. Jedna od prvih školica kojih se sećam objavljena je na naslovnoj strani knjige kratkih priča „Off“, u izdanju „Znanja“ iz Zagreba, pre više od 40 godina. Kasnije je tu temu obrađivao mnogo puta, u raznim tehnikama. Napisao je i pravi mali esej o ovoj zaboravljenoj igri. Kredom nacrtana školica koja preko noći nestane pod šmrkovima uličnih čistača ili stopalima prolaznika, predstavlja metaforu prolaznosti ali u isto vreme nas podseća i na ljudsku potrebu za igrom. Mislim da, mnogo više od spomenika, pisca čuvaju od zaborava njegove knjige. Zbog toga Jelena i ja sećanje na tatu negujemo isključivo na taj način, jer smo uverene da je upravo to ono što bi i on sam želeo.
Nele Karajlić je u jednom intervjuu kazao da je ”Momo Kapor klasik književnosti jednako kao Meša Selimović ili Ivo Andrić i da mu je svakako mesto u čitankama”. Po vama, koja njegova knjiga bi bila najbolja da se izučava, recimo, u prvom ili drugom razredu srednje škole?
Zahvaljujući novim izdanjima tatinih knjiga neki sasvim mladi ljudi se prvi put susreću sa njegovom književnošću. Znam da će vam zvučati čudno, ali možda nije ni neophodno preko čitanki ozvaničiti njegovo mesto u srpskoj književnosti jer ta dela, na neki čudan način i gotovo bez ikakve reklame, nalaze svoj put do novih čitalaca što je jedina prava misija knjige. On je svojom književnošću dodirnuo živote mnogih ljudi i ta magija se nastavlja i danas kada ga fizički više nema. Onima koji se prvi put susreću sa književnošću Mome Kapora, savetovala bih da počnu od knjige „Provincijalac“, a da nastave sa „Folirantima“, jer te dve knjige najpotpunije govore o vremenu i o uticajima koji su obeležili autora.
“U jednom od naših poslednjih razgovora mi je rekao da bi voleo da poseti Jerusalim.”
Kao što je pisao o Beogradu, podrobno i nežno, s mnogo razumevanja, vaš otac je na sličan način opisivao i gradove sveta u kojima je boravio. Da li znate koji grad ga je najviše opčinio i zašto baš taj?
Kada je dolazio kod mene u Rim uvek se čudio kako neko uopšte može da se bavi umetnošću u gradu gde se sve već dogodilo i gde je sve već viđeno. Voleo je Rim ali mislim da je u jednom periodu svog života bio istinski fasciniran Njujorkom. Taj grad mu je odgovarao iz mnogo razloga ali možda najviše radi neograničenih mogućnosti susreta sa zanimljivim ljudima. Voleo je da posećuje njujorške galerije i pričao mi je o izložbama koje je tamo video. Kasnije, s godinama, počeo je da se vraća korenima i suštini i u tom kontekstu mu Njujork više nije bio zanimljiv. U jednom od naših poslednjih razgovora mi je rekao da bi voleo da poseti Jerusalim. Nažalost, nije uspeo.
Imali ste relativno skoro neprijatan “okršaj” sa splitskim novinarom i piscem Borisom Dežulovićem koji je u svojoj kolumni tvrdio da je ”Beograd ubio Momo Kapor… i sličan gradski otpad”. Kako ste vi videli ovu uvredu, zašto se vaš otac stavljen u kontekst “ubice grada” kojeg je, mnogo je sjajnih dokaza za to, voleo više od svega?
Odgovorila sam Dežuloviću da se nadam da postoji neko „malo manje mrtav od Mome Kapora“ ko je odgovoran za smrt Beograda kao i da je naš grad preživeo i gore stvari od onih koje mu se trenutno dešavaju. Stranice koje je Momo Kapor posvetio Beogradu su njegova najbolja odbrana, pa nije ni potrebno da za ozbiljno uzimamo ove tvrdnje i da se njima bavimo.
Vi ste zaduženi za Momov legat. Knjige koje doživljavaju nova izdanja i koje otkrivaju nove generacije pojavljuju se zahvaljujući vašem angažovanju. Koliko je emocionalno teško raditi taj posao i da li se ponekad zaplačete nad njegovim rukopisom?
Moju sestru Jelenu kontaktirao je, pre nekoliko godina, jedan urednik iz izdavačke kuće „Laguna“ i predložio nam saradnju. To se desilo baš u trenutku kada smo i nas dve počele da razmišljamo o najboljem načinu plasiranja tatinih dela za koja imamo autorska prava. Ponekad se stvari dogode baš onda kada je to najbolje i mislim da je to ono što se desilo u slučaju ovih izdanja. Predložili su mi da napišem kratak predgovor za „Beleške jedne Ane“ i ja sam prihvatila i u par rečenica sam se, sasvim lično, osvrnula na tu knjigu kao i na činjenicu da se i moja mama zove Ana pa je tako dilema oko toga kome je knjiga posvećena ostala nerešena. Svaka nova - stara knjiga koja je izašla do sada je za nas predstavljala veliku radost, a iz mejlova i komentara koje dobijam vidim da publika reaguje na pravi način, što nam daje dodatnu energiju.
Nedavno je preminuo i Momov veliki prijatelj iz Zagreba Igor Mandić, čuveni književni kritičar britkog jezika, koji je ostao prijatelj vašem ocu i u vreme najkrvavijeg srpsko-hrvatskog sukoba. Možda je ovo neukusno, ali kad bi to bilo moguće, da se njih dvojica sretnu tamo gore, u nekoj drugoj dimenziji, kako bi započeli svoj nebeski razgovor?
Igor je bio intelektualac koji je upravo na polemikama i razmišljanju van standardnih šablona izgradio svoj književni imidž. Sećam se da smo se jedne godine sa njim, Slavicom i njihovom kćerkom Adom družili na Pelješcu. Viđali smo se i svake godine u Beogradu, u vreme Sajma knjiga koji je uvek posećivao a tata je često odlazio i u Zagreb, dok je tamo imao izdavača. Verujem da bi i njihov „nebeski razgovor“ bio zanimljiv za prisluškivanje, kao što sam uvek, još kao dete, iz svoje sobe pokušavala da čujem o čemu pričaju.
I na kraju, koju Momovu rečenicu nikad nećete zaboraviti i predstavlja vam veliko blago u životu?
Radi svoj deo posla najbolje što možeš i ništa ne brini. Pre ili kasnije stvari uvek dođu na svoje mesto.