“Treba demistifikovati pisca, pisci kao i drugi umetnici skloni su da od toga prave velike mistifikacije … Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram, ponedeljak. Volim ponedeljak stvarno, tada počinje sve, možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst”… i tako jeste ponedeljkom i svakim drugim danom kupuju se dela Mome Kapora i danas iako sa nama nije više od jedne decenije.
Odakle početi priču o Momi Kaporu, najboljem piscu medju slikarima i najboljem slikaru medju piscima, kako su o njemu govorili njegovi prijatelji i ljubitelji njegovih dela, možda da pišem o njegovoj umetnosti, omiljenim razgovorima sa tzv običnim ljudima, ljubavi prema čovekovom najboljem od svih najboljih prijatelja - psima, posebno Arčibaldu Arčiju sa kojim je svake noći šetao pored Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke, o ”fatalizmu orjentalnog tipa” koji je po sopstvenoj tvrdnji dobro poznavao i optimizmu uprkos tome da je unapred znao kraj svake priče … i ima mnogo toga još u životu ovog autora proze u trapericama kako su verovatno nedobronamerno komentarisali njegov književni opus, obimni, leksički raznorodni koji sadrži više od 40 naslova, knjige priča, zbirke eseja, romane, ratne dnevnike i beleške, novinske kolumne, vodiče kroz slikarstvo i literaturu, filmske scenarije, sinopsise, tekstove televizijskih, radio i pozorišnih drama. Biće još reči u ovom tekstu o Momi, ali najpre da vam predstavim roman “Ada” o kome u skladu sa predlogom urednice Bookmate žurnala i treba da pišem u ovom tekstu. Dobar Vanjin predlog nesumnjivo, jer će vam čitanje ovog romana vratiti osmeh na lice, sasvim sigurno.
Roman “Ada” prvi put je objavljen 1977. godine u ediciji “Hit” i imao je brojna izdanja, a ilustracije samog autora upotpunjuju priču o reci Savi i autentičnim stanovnicima njenih obala, neponovljivih u svom do bola iskrenom odnosu prema životu. Kako se život odvija kada ne baš oduševljeni novim radnim mestom na poziciji mladjeg referenta za Interne komunikacije u Forpas - pres agenciji ( Foto Obaveštajna Reklamno Poslovna Agencija Saveza press službi ) shvatite da će ”bogatstvo” monotije biti vaše sutra, prekosutra i dan posle i svaki sledeći dan, a rutina pet puta nedeljno od 07.00h do 14.00h vaša sigurna, ali nevesela svakodnevica, čitaćete u ovom romanu koji iako objavljen 1977. godine kao da opisuje svakodnevnicu savremenih srpskih sledbenika korporativne ideologije.
“Znači tako: od danas pa do kraja života dolaziću u sedam, a odlaziti u dva sata. Zbogom lepo dangubljenje! Zbogom matinei u ”Zvezdi”, zbogom lunjanje bez cilja duž izloga i sedenje uz kafu na trotoaru ispred “Moskve”… Zbogom slatko spavanje do podne! Zbogom. Zbogom. Zbogom”
O ribljoj čorbi, kumu, popu i Popu, višem i nižem referentu, , prethodniku i nasledniku, čika Miletu i Andriji, o Adažijama sklonim čekanju da im neko plati pivo, najintelektualnijoj čorbi Mike Alasa, najboljoj kuvarici Kevi, Duletu i Vuletu, gradjanima i malogradjanima, podmornicama i podrečnicama … piše Kapor svojim prepoznatljivim manirom lakoće koja osvaja čitalačku publiku, piše na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti vremena i njegovim protagonistima. Istančan dar opažanja, demistifikacija stvarnosti čovekovog života, autor nas pripovedačkim umećem oslobadja od predrasuda koje nam blokiraju emocije i sposobnost saosećanja i bliskosti. Naglašeno sentimentalan i blago ironičan, ali sa snažnim otklonom prema zlu i nečoveštvu.
Agoniju “osvojene” dugoočekivane pozicije mladjeg refernta za interne informacije prekida kum Kole spasonosnim rešenjem “To je moja Ada - reče on, a oči mu se zacakliše od tuge. - Ti to još ne znaš, ali brod ti je kao ljudsko biće! I sada ako ti dajem ključeve od kabine - pružio mi je svežanj ključeva privezan za komad plute, da ne potonu ako padnu u vodu - dajem ti ključeve od svog srca i svoje duše”…. i počinje pravi život, tu uz obale Save …
“Bolje nas tovi Mika Alas
Nego što peva Mara Kalas”
Toliko o romanu “Ada” i mojoj iskrenoj preporuci da ga pročitate, vraćam se Kaporu i sekvencama života ovog beogradskog pisca lakih nota kako je sebe u šali, a možda i u zbilji nazivao, boema, šarmera odanog jednog ženi iako je bio san mnogih drugih žena. Voleli smo njegovu defeniciju Beograda “Niskobudžetni Njujork” , a on od Beograda nikada nije odustajao iako mi od Mome ponekad jesmo, posebno u vreme kada je postao senator Republike Srpske, to nije više bio naš Moma Kapor ili je tada možda bio naš više nego ikada ranije … pitanje je na koje ne treba tražiti odgovor. Nikada nije zaboravio svoje poreklo niti ga se odrekao, ni svog Sarajeva ni svoje Hercegovine. Decenijama je bio najčitaniji jugoslovenski i srpski pisac koga je zvanična književna kritika neopravdano zaobilazila. 1999. godine bio je nominovan za NIN-ovu nagradu za roman “Lep dan za umiranje”, iako je bio favorit i vodio u prva dva kruga glasanja nagradu je dobio Maks Erenrajh Ostojić. Medjutim Kapor je bio inovator u domenima književnog stvaralaštva i probudio pažnju za zaboravljenim književni žanrovima, iako je uglavnom koristio klasične pristupe u gradjenju priče, pribegavao je i hibridnosti žanrova, menjanja poznatih književnih vrsta. U srpsku književnost uveo je jezik ulice, odredjenih socijalnih grupa, takodje i jezik mladih ljudi kao ravnopravan književni jezik, koristio se slengom i lokalizmima, tvorbom kovanica,a najčešće je pripovedao u prvom licu iako je u romanima koristio poziciju pripovedača kao neutralnog lica.
Momo Kapor je bio slikar, pisac, novinar i voditelj, dobro je poznavao medije i sve njihove nedostatke i prednosti, život nije izmišljao pišući svoje romane, naprotiv živeo je život i na ulici i u kafani tom zbornom mestu ljubitelja srpske politike i kulture, a voleo je da naglašava da najbolja dela srpske književnosti nisu objavljena, nego ispričana, a gde bi drugo nego u kafani. U vreme medjunarodne blokade Srbije ( na volšeban način iste se još nismo oslobodili) on je 123 nedelje u ”Politici” objavljivao svoje zapise o svakodnevici života u Srbiji, koje su pročitale verovatno stotine hiljada ljudi obzirom na tiraže “Politike”.
Nemoguće je ne pomenuti Momine čuvene slave Svetog Jovana koje je beogradska čaršija prepičavala iako većina naratora na istima nije prisustvovala, ali su zato gosti bili više nego zanimljivi, kuća puna gostiju čija je izrazita različitost bila takoreći nepomirljiva, Zoran Djindjić, Radovan Karadžić, Jovica Stanišić, umetnici, sportisti, književnici, prijatelji iz celog sveta, šarenoliko društvo od levice do krajnje desnice, ljudi iz podzemlja, trgovci, zanatljie … dug spisak … i Goran Bregović i Matija Bečković i Brana Crnčević …, a nije mu bilo mrsko ni druženje sa Boškom Radonjićem, saradnikom famoznog Džona Gotija.
Iako zabranjivan kao pisac i novinar nikada nije imao neki politički koncept ili ideologiju. Kad su ga zabranjivali kao pisca živeo je od slikanja, poznat po svom ambivalentnom odnosu prema komunizmu i komunistima koje je ponekad nazivao “stari dobri polupismeni komunisti” iako su ga upravo oni najviše proganjali.Često je citirao Andrića “Dodju vremena kad pametni zašute, budale progovore, a fukare se obogate”. Voleo je dela renesansnih slikara Leonarda i Rembranta, ali se za sopstvene slike nikada nije “vezivao”, naprotiv, radovao se njihovoj prodaji, a zaradjen novac koristio za putovanja po svetu. Sujete se oslobadjao boravkom na Hilandaru “Jednostavno shvatiš da si niko i ništa i da je to fantastično i da se sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, sve to ne vredi ništa”
Jednom davno uz pomoć Kolove i Genšerove Nemačke, EU, Bušove i Klintonove Amerike, rasturena je Jugoslavija, ta ”tamnica naroda” u kojoj je bilo više života, radosti, nade i slobode nego u svim njenim ostatcima zajedno zvanim države regiona i nastupilo je novo doba za književnu, intelektualnu i stvaralačku misao, a novo doba zanovljeno je ”novom pandemijskom normalnošću”, i mi nikako da uhvatimo korak sa tolikim novitetima … morali smo se opredeliti, razdeliti, deliti, podeliti, sabrati i oduzeti da bi smo u toj prostoj, ali krvavoj računici shvatili da smo nepovratno izgubili … Momu Kapora i mnoge druge, gubimo i dalje valjda srasli sa navikom neprekidnih gubitaka, ali uvek ima neko ali … “Unapred znam kraj svake priče, ali to me ne ispunjava očajanjem i destrukcijom, niti bezvoljnošću, nego upravo jednim optimizmom” - govorio je Moma Kapor i isti taj lekoviti i ”zarazni” optimizam prepoznaće te i u romanu “Ada”.