Zaista, jako me zanima odgovor. Gorepomenuta Zona je apsolutno najgledaniji srpski film ikada, koji je samo u bioskopima odgledalo preko milion i dvesta hiljada ljudi! Verujem da sam je ja do sada, namerno ili slučajno, gledala barem desetak puta!
Šta je to toliko posebno kod ove priče da bi izazvalo neverovatne reakcije i nezapamćenu posećenost publike?
Iako postoji mnogo zanimljivih dela srpske književnosti, Zona zaista zauzima posebno mesto. Udela u njenom uspehu definitivno ima humor, ali i to što je ovo jedna zanimljiva ljubavna priča dvoje mladih ljudi smeštena na našim prostorima (tačnije u Nišu) pre toliko godina. Priča je tako lagana, a efektna i pruža nam uvid u jedno doba, potpuno drugačije od današnjice, kao i to kako su određeni društveni standardi koji su bili ukorenjeni u međuljudske odnose vekovima, polako bivali prevaziđeni.
Naizgled jednostavna radnja o dvoje mladih iz različitih društvenih slojeva, napisana je zaista majstorski.
Međutim, ako ste već stigli do ovde sigurna sam da se pitate – pa kakva je razlika i šta je bolje – knjiga, film ili predstava?
Čitajući knjigu polako, ali sigurno sam shvatala koliko je film dobro urađen. Vrlo je verodostojan, osim toga što su neke scene hronološki drugačije poređane u knjizi. Mnogo mi se dopalo to kako Sremac pred svako poglavlje da malu napomenu o čemu će ono biti i beskrajno je zabavan način govora i poslovice karakteristične za južnu Srbiju gde se radnja i odvija.
O filmu smo već dovoljno govorili, ali kakva je predstava?
Ne volim da kažem da nešto morate (jer ne morate ništa, a ukusi su različiti), ali ako vam se svideo film – savetujem da prvom prilikom ugrabite svoju kartu za predstavu koja se daje u Pozorištu na Terazijama.
Čak i ukoliko vam se priča nije dopala, nije na odmet pogledati jer je svaki pokret glumaca doveden do perfekcije. Način izvedbe, uigranost i tehnička strana su fascinantni.
Kada govorimo o sadržini, ova priča je malo modernizovana i od nje je nastao mjuzikl. Orkestar koji uživo svira sve i koji možete da posmatrate, Ivan Bosiljčić kao Mane sa Danicom Maksimović u ulozi tetka Doke zaista daju posebnu amosferu ovom doživljaju.
Zanimljivosti!
Ono što malo ljudi zna je to da je Zona nastala po istinitom događaju i likovima sa kraja 19. veka. Branislav Nušić bio je srpski konzul u Prištini i ovu zanimljivu priču preneo je Stevanu Sremcu kada se vratio prilikom šetnje Kalemegdanom.
Sremac je tada dobio dozvolu od Nušića da to pretvori u delo, ali je morao da obeća da neće spominjati Prištinu, te se tako kao mesto radnje u knjizi predstavlja Niš.
Zona je u realnom životu bila udata za krojača sa kojim je imala petoro dece. Sa porodicom se preselila u Uroševac, nakon čega, za vreme okupacije, prelazi da živi u Beogradu.
Pedesetih godina priča o njoj biva otkrivena, a u pozorištu se daje i prva predstava kojoj ona prisustvuje sedeći u drugom redu.
Osim što je pobedila ljubav dvoje mladih, „Zona“ je zapravo više od toga. Ona prikazuje borbu starih i novih normi, predstavlja jedno vreme, a istinitost događaja samo pojačava efekat priče.
Bila to knjiga Stevana Sremca, film Zdravka Šotre ili predstava za koju imate moju veliku preporuku – sigurna sam da nećete pogrešiti i da je izvedba svakog od njih sjajna.
Autor teksta: Milica Stojiljković (@bymilicas)