Knjiga u senci Sluškinjine priče

Pitanje da li čovek ili žena mogu da žive od pisanja prestaje da muči današnje književnike čim dobiju Nobelovu nagradu, što je manje izvesno ili, izvesnije, kada Netfliks, ili neka druga platforma, otkupi prava za ekranizaciju nekog njihovog književnog dela.

Imajući u vidu današnju hiperprodukciju striming servisa ovo je odlična vest za sve one koji se bave književnim radom. Naročito kada se uzme u obzir da se, mahom, adaptira žanrovska književnost.

A šta ćemo u slučaju kada su knjige negde na pola puta između beletristike i buduće klasike? Da li je moguće uspešno adaptirati neku knjigu koja se, po samoj svojoj prirodi, opire tome? Kako snimiti Dostojevskog? Da li su nam „Zapisi iz podzemlja“ potrebni kao serija? Da li su mogući?

Zapisi iz podzemlja predstavljaju blistavo rešenje problema filozofskog sadržaja u okviru književne forme. / Džordž Stajner

Čitajte

Verovatno se njen novčanik i račun u banci neće složiti, ali malo je, u najmanju ruku, degradirajuće što će jednu od najznačajnijih književnica današnjice do kraja života (a i posle) u javnosti predstavljati kao osobu na osnovu čije knjige je snimljena jedna isforsirana, na silu urađena, i, pre svega, epski dosadna serija.

Gotovo kao da Andrića predstavite kao onoga po čijem delu je, 1984. godine, RTB snimio televizijski film „Prokleta avlija“.

Margaret Atvud je za ljubitelje dobre pisane reči postojala i pre, kao što će postojati i nakon, nego što je HBO odlučio da adaptira njenu knjigu „Sluškinjina priča“.

Možda je ovo i neka vrsta medveđe usluge jer se sada publika upoznavati sa njenim delom prvo kroz ovaj roman koji će biti uvod u njeno književno stvaralaštvo. Mnogi izuzetni romani koje je napisala ostaće u senci ove knjige.

Čitaoci će, ohrabreni kampanjom i famom i oko serije, očekivati previše, te će se u toj meri i razočarati i odustati od daljeg putovanja kroz književno stvaralaštvo ove izuzetne kanadske književnice.

To bi, tek, bila šteta.

Jer Atvud ima šta da ponudi ljubiteljima dobre pisane reči.

Šekspirova drama o čaroliji, osveti i novoj prilici u tumačenju Margaret Atvud, dobitnice Bukerove nagrade i najpoznatije kanadske spisateljice, vodi nas na uzbudljivo interaktivno putovanje ispunjeno iluzijama, iznenađenjima i sopstvenim čudima.

Čitajte

Dobra strana svega ovoga što će, pokrenuti strujama popularnosti jedne knjige, na površinu izbiti pomalo skrajnuti i nezasluženo zaboravljeni radovi.

A takav je roman „Život pre čoveka“, koji je u prevodu Aleksandre Čabraje objavila izdavačka kuća „Laguna“. Na koricama domaćeg (a najverovatnije je to slučaj i kada su izdanja na drugim jezicima u pitanju), stoji da je u pitanju „… autorka bestselera Sluškinjina priča“.

Dobro.

Ukapirali smo.

Sada nas pustite da uživamo u odličnoj knjizi.

Atvud nas u ovom romanu vodi u Kvebek iz, sada davne, 1976. godine (knjiga je prvi put objavljena 1979.). Godina koja je sada već davna praistorija. Doba jure, dinosaurusa, da se izrazim u duhu same priče. Jer priča se bavi životima tih drevnih bića iz dvadesetog veka. Dinosaurusa u ljudskom obliku.

Junaci priče, Elizabeta, Nejt, Lašja su upravo to. Ne samo da su zaposleni u Prirodnjačkom muzeju gde su okruženi stvarima iz prošlosti, već su i van muzeja okruženi vrednostima iz prošlosti.

“Kao još jedan društveni konstrukt, u društvu koje se menja, i porodica je morala da se menja.”

Iako se onaj talas društvenih i civilizacijskih promena za koji je Hanter S. Tompson u svom delu „Paranoja u Las Vegasu“ objasnio da se zakucao u nacistički Las Vegas i nestao, nešto se ipak promenilo. Poneseno plimom tog talasa društvo je polako počelo da se menja. Civilizacija poznih sedamdesetih godina minulog veka već se mnogo razlikovalo od onog samo deceniju ranije.

Sve je to uticalo i na tradicionalno shvatanje porodice koja više nije morala da opstane u svom krutom i unapred zadatom okviru. Kao još jedan društveni konstrukt, u društvu koje se menja, i porodica je morala da se menja.

Samo je Elizabeti, Nejtu i Lašji malo neprijatno da to prihvate. Oni održavaju, makar, privid, ljušturu, starih oblika ponašanja. Poput onih fosila kojima su okruženi, tako su i oni okamenjeni u jednom vremenu koje više ne postoji.

Atvud ih u svom romanu suočava sa stvarnošću. Prepušta ih novoj klimi i rezultat koji dobijamo je veoma zanimljiv. I neizmerno zabavan.

U pitanju je jedan kaleidoskop intimnih drama pojedinaca koji se nekako ne snalaze u novom svetu. A moraju, ako žele da (pre)žive u njemu.

Margaret Atvud se na jedan veoma duhovit i zabavan način bavi pojedincima uhvaćenim u vrtlogu društvenih promena. Takođe se, kroz ovu osnovnu priču, bavi i problemom rasizma, mizoginije, nacionalizma, antisemitizma koji opstaju kao dominantno, i najteže promenjivo, nasleđe prethodnih generacija.

„Život pre čoveka“ je mnogo više od priče o ljubavnom trouglu. U pitanju je univerzalna priča o društvenom progresu i civilizacijskim promenama koje zahvataju celokupne zajednice i uticajima na pojedince.

Ova knjiga je mnogo bolji izbor za nedeljna popodneva od one serije sa kojom smo započeli priču.

• knjiga