Žene slavnih pisaca

Svaki je pisac imao svoju muzu, ženu, ljubavnicu a ljubav prema njoj bila mu je pogonsko gorivo, ali i sigurnost. Zato ne čudi fascinacija ženama pisaca. Dio leži u fantaziranju o glamuru koji stoji iza mukotrpnog pisanja, a kad o stvaranju djela piše žena ili djevojka koja je tome svjedočila, nadamo se priči koja te velikane pera čini sasvim običnim ljudima, krvavima ispod kože. Perspektiva žena i ljubavnica ne daje uvijek biografske detalje ni fakte, ponekad je manje studioznosti, a više spavaće sobe i kuhinje, recimo to tako. Daju nam takve knjige i osjećaj intimnosti da možemo, ili barem mislimo da možemo, ući u glave naših književnih idola, ljubimaca…

A žene? One su prijateljice, pomoćnice, prepisivačice, kuharice, domaćice, ljubavnice, tajnice, majke, sestre, povjerenice, čuvarice tajni, odgajateljice, rame za plakanje, njegovateljice, one vode poslove, imanja, organiziraju kućanstva, kuhaju, peku, krpaju, šivaju, pregovaraju s izdavačima, vode poslovne knjige, naplaćuju i dogovaraju honorare – one su stijene koje stoje iza pisaca koji prolaze svoje krize i nedoumice i koje nerijetko treba vratiti na pravi put ili za – pisaći stol. Za velika djela zaslužno je more žena, sestara i ljubavnica. Zapadni kanon je izgrađen u velikoj mjeri na neplaćenom radu žena koje su radile sve. Evo nekih:

Sofija Tolstoj je preuzela stvari u svoje ruke kad je Lev prestao pisati, pa time i zarađivati. Posudila je novac od svoje mame i  osnovala izdavačku kuću kako bi mogla izdavati muževljeva djela. Otputovala je u Sankt Petersburg da bi sredila papirologiju i sastala se s Annom Dostojevski koja je radila isto zadnjih 14 godina za svoga muža – uređivala, ispravljala, oglašavala djela, svađala se s cenzorima i ukratko – da nije bilo Anne ne bismo danas čitali Dostojevskog.

Njihova ljubav je bila posebna, a od stenografkinje do družice trebalo je samo mjesec dana – jer za njih dvoje to je bilo – to. Pomogla mu je da za 25 dana završi dogovoreni rukopis “Kockara”, brinula apsolutno o svemu, prepisivala njegove rukopise, uređivala ih, počela pisati dnevnik, rodila mu četvoro djece i od njega napravila prvog ruskog pisca koji je sam izdavao svoja djela. S 35 godina je ostala udovica pa sakupila je sve njegove rukopise, pisma, dokumente i fotografije, a u Državnom povijesnom muzeju osmislila sobu posvećenu Fjodoru Dostojevskom.

Sofija Andrejevna Behrs ****udana Tolstoj napravila je istu stvar i “usput” rodila 13 djece od kojih je osmero preživjelo rano djetinjstvo. Često se navodi kako je rukom prepisivala Levove rukopise pa tako i “Rat i mir” koji je imao 3000 stranica. Prepisala je rukopis sedam (negdje navode osam) puta, ispravljala gramatičke i pravopisne greške i uredila velike dijelove zapleta, zatoplila romantični dio priče koji Lev nije mislio napisati i smanjila zamorne dijelove o vojnoj strategiji. Ukratko – napravila je roman čitljivijim.

Naravno da je dobila i “svoju” knjigu: “Sofija Tolstoj: Biografija” iz pera Alexandre Popoff u kojoj je prikazuje kao žrtvu velikog pisca koji je želio biti njezinim gospodarom. Pisma i dnevnici Leva Tolstoja pokazuju da je bio okrutan te nesvjestan učinka svojih riječi i djela na svoju ženu. Kad se udala za njega on nije bio baš “dobra partija” – njegovo je imanje bilo u neredu, nije imao posteljinu, a suđe je bilo staro i polomljeno. Prva bračna noć bila je zapravo silovanje, a on je u brak donio i spolnu bolest i sina što je otkrio mladoj Sofiji tek nakon vjenčanja. Nepriznate djece, šuškalo se, bilo je mnogo. Prije braka Tolstoj nije mogao kontrolirati napade žudnje, skakao je na žene, bančio je po bordelima i imao tone ljubavnica. Uz to, on slabo uzima u obzir rizike rađanja u to doba i da ne bi “razgnjevio boga”, ne čeka da se Sofija oporavi od porođaja pa ona rađa jedno za drugim. Zdravo za gotovo uzima i djecu. Ne cijeni sve što je potrebno za odgajanje i podizanje djece, vođenje kućanstva i upravljanje poslovima oko imanja, a kamo li samostalno izdavanje njegovih djela.

Nedavno preminuli Christopher Plummer prekrasno je odglumio posljednje Tolstojeve dane u filmu “Posljednja stanica” gdje vidimo da pisac svoja djela dva tjedna prije smrti daruje prijatelju radije nego svojoj ženi koja se s njim “baktala” od svoje 19 godine i odano ga i duboko voljela. On bježi od kuće i umire i ponovo Sofiji ostavlja nered. “Sad sam odbačena kao da od mene nema nikakve koristi iako se, ipak, očekuje da radim nemoguće stvari” zapisala je u dnevnik. Recimo i da je Tolstoj čitao njen dnevnik jer je ona imala talenta i lako je mogla postati žena od pera. Kad je imala 17 godina pokazala mu je jednu svoju priču. Rekao joj je da je samo “bacio pogled”, a onda je mrtav-hladan njenu priču utkao u “Rat i mir” – centralna obitelj u romanu iz priče je koju je napisala Sophie.

U ženine je dnevnike uredno zavirivao i F. Scott Fitzgerald. Bez sumnje bio je veliki pisac, ali… osim svijeta oko sebe ideje je crpio iz Zeldinih dnevnika, a jako se potrudio da joj se ne dozvoli da ikada više izda knjigu pod izlikom da je bolesna i da je zato u ludnici. Objavila je samo jednu. Zabranio je baš on Zeldi da prihvati ponudu za objavljivanje rukopisa iz svog dnevnika iz jednostavnog razloga – želio ih je i dalje koristiti u vlastitim djelima.

Danas Zelda Fitzgerald ima gomilu obožavatelja – nadahnula je mnoge, a kako se otkrivala njezina tragedija, ali i vrijednost kao književnice i slikarice, dobili smo roman “Zovite me Zelda” Erike Robuck u kojem je naratorica Zeldina medicinska sestra u “ludnici”. Priča o kratkom susretu Zelde i njezinog muža F. Scotta u njihovim srednjim godinama, kad je Zelda više u bolnici nego li van nje, tema je romana R. Cliftona Sparga “Lijepe budalice”, “Beautiful Fools”, naslov koji će poklonici “Velikog Gatsbyja” prepoznati kao Daisynu rečenicu iz romana.

Alice James, sestra Henryja Jamesa je navike svog brata objasnila jednim zapisom: “U svoje je stranice ugradio mnogo bisera koji su pali s mojih usana, a koje on krade na najbestidniji način, govoreći jednostavno da se tako govorilo u našoj obitelji pa to (što je ukrao moje misli) onda nije bilo važno.” Alice je umrla s 43 godine od raka ali ima dugu povijest bolovanja od “histerije”. Nikad se nije udavala, a s bratom je imala neobično blizak odnos, po nekima i preblizak. “Alice James, njezina braća, njezin dnevnik” prva je knjiga objavljena o njoj još 1934., a 1980. Jean Strouse je objavila “Alice James: a Biography” u kojoj prikazuje Alice i kao žrtvu i ikonu. Posljednji je roman objavljen 2012, “The Sister” iz pera Lynne Alexander koja s puno suosjećanja piše o Alice.

Hemingway je zahvalna tema za takve romane jer je imao četiri žene i bezbroj ljubavnica, živio je burno i brzo. Roman “Love and Ruin” priča je o Hemingwayju i njegovoj trećoj ženi novinarki Marthi Gellhorn čije se zajedničko vrijeme i ljubav protezalo po pola svijeta, od ratnog Madrida u kojem su se upoznali, preko Finske, Kine, Key Westa i Kube gdje su savili dom. A onda se sve raspalo jer je nakon izdavanja romana “Kome zvono zvoni” Martha po njemu trebala biti samo žena pisca čime bi izgubila svoj put sjajne novinarke na što nije pristala. U “Beautiful Exiles” Meg Waite Clayton piše o Hemingwayu i Gellhornovoj i njihovoj velikoj ljubavi. Ljubav, strast, rivalstvo, sve je tu. I krah. Hemingway je naime trebao žene koje će ga obožavati i podržavati. Nakon medicinske sestre Agnes koja je bila starija i nije se htjela udati za njega, Hemingwayu je “stara cura” Hadley bila sve što je želio – lijepa, mirna, imala je novaca nakon smrti majke koja ju je držala zarobljenom uz sebe, neiskvarena, a na kraju krajeva živjeli su u Europi i upoznali Izgubljenu generaciju i ljude kojima se Hem divio.

Hadley mu je nevjerojatno posvećena, dobili su sina Jacka “Bumbyja” i napokon je uz njezine žrtve završio prvi roman. Ali naišla je Pauline Pfeiffer, a osim slomljenog srca i alimentacije Hem je Hadley darovao i prava na svoj prvi roman “Sunce se ponovo rađa” bez ideje da bi to mogao postati hit. Nakon razvoda vidjeli su se samo jednom, ali su bili u kontaktu zbog sina. I dok se Hadley ponovo udala – ovaj puta sretno za novinara koji će dobiti Pulitzerovu nagradu – Hemingway se nakon Pauline zaljubio u Marthu Gellhorn kojoj nije oprostio neovisnost i dobro novinarstvo, a na kraju u Mary.

Pred vama je zbirka neobjavljenih pripovedaka F. Skota Ficdžeralda, čuvenog pisca romana Veliki Getsbi i Blaga je noć.

Čitajte

• knjiga