Zašto volim(o) pripovetke?

Svi mi volimo da čitamo – to je jasno, inače ne bismo bili ovde. Međutim, ne volimo svi podjednako i uvek da čitamo iste stvari, niti imamo kapaciteta (pre svega u smislu elana i snage), pogotovo ne za dugačke forme. Ponekome od nas su povremeno potrebne kraće forme, „da presečemo“.

Ne znam da li sam već pisao o tome, ali pored kreveta, u inače veoma maloj spavaćoj sobi, imam policu (takođe ne mnogo veliku, ali prigodnu) s knjigama koje mogu da se „čituckaju“. Ako mi pred spavanje naumpadne nešto, uhvati me neka želja da „čituckam“, pa da ne ustajem do dnevne sobe, nego da imam svašta tu, na dohvat ruke. Hm, počinjem da mislim da je ovo tekst o lenjosti uopšte – za čitanjem, za kretanjem… ali ne, nije, verujte mi.

“U modernom društvu doduše više ne sedimo oko vatre, ognjišta, kamina i ne pričamo jedni drugima usmeno pripovetke, ali je potreba za kratkom formom uveče, posle napornog dana, ostala do danas.”

Nije što smo lenji, nego je ljudska potreba za kratkom formom usađena još u plemenska vremena, prosto i jednostavno – i ta navika uživanja u pripovedanju i slušanju se prenosila generacijama kroz sve društvene oblike do današnjeg dana. U modernom društvu doduše više ne sedimo oko vatre, ognjišta, kamina i ne pričamo jedni drugima usmeno pripovetke, ali je potreba za kratkom formom uveče, posle napornog dana (ponovo je potpuno nebitno što to nije dan na njivi, nego u kancelariji ili sličnom okruženju), ostala do danas.

Ono za čim zaista možemo da žalimo jeste praksa da se okupljamo i usmeno pripovedamo, da budemo kreativni i sami smišljamo priče (a reći ćete da je to nekada moralo tako jer nisu imali knjige kao mi), ali to je tema za sebe i zaslužuje poseban osvrt.

Postavlja nam se onda pitanje – a šta to čitamo pred spavanje?

Nažalost, poznajem mnoge ljude koji vreme pred spavanje koriste za portale s dnevnim vestima i slične sadržaje koji, najblaže rečeno, nisu baš dobri za mentalno varenje pred spavanje. Zbog toga imam već pomenutu policu za „čituckanje“, a i istrenirao sam se mentalno (o čemu smo takođe već pisali) da pred spavanje čitam literaturu, a ne „vesti“.

Ovih dana, tragajući za nečim novim „za pred spavanje“, na Bookmate sam nabasao na dve knjige – dve strane iste medalje, jedna tradicionalna, jedna moderna – a to su „Srpske narodne pripovijetke“ koje je priredio Vuk Karadžić, te „Nova srpska pripovetka“, kolekcija koju je prikupio i objavio naš poznati prevodilac i pisac Goran Skrobonja.

Sve Vukove narodne priče u jednoj knjizi.

Čitajte

Jedina razlika između te dve knjige – pored sadržaja naravno, pošto je jedan tradicionalan, a drugi savremen – jeste znanje koje imamo barem „negde u malom mozgu“ da ove jedne nemaju jasnog autora i da su nam prenesene tako kako su se u tom trenutku pripovedale, a da za ove druge imamo živog autora za svaku ponaosob.

Mimo toga, sasvim je jasno da strast za pripovedanjem i slušanjem (dobro de, čitanjem) pripovedaka uopšte nije izumrla. Naprotiv.

Izbor najboljih pripovedaka savremenih srpskih pisaca.

Čitajte

Za one koji vole da eksperimentišu i prave direktna poređenja ili jednostavno uživaju u „elektičnom sendviču“, mogu samo da preporučim da čitaju naizmenice – jednu pripovetku kod Vuka, jednu kod Skrobonje, svejedno da li iste večeri ili na dnevnom nivou. Na taj način uvidimo da mi kao ljudi danas nismo mnogo različiti od ljudi iz Vukovog vremena, što u smislu ljubavi prema pripovetkama ne da nije negativno, nego je zapravo veoma pohvalno. Ipak postoje neke ljudske ljubavi, strasti i vrednosti koje ne treba modernizovati (što mnogima znači dehumanizovati) samo modernosti radi.

Ponešto vredi i zadržati i gajiti dalje, a ljubav, odnosno potreba za kratkom literarnom formom je svakako jedna od tih stvari.

• knjiga
• pripovetke
• vuk karadžić
• goran skrobonja