Zašto volim 'debele' knjige?

Često slušam i čitam o ljudima koji godišnje pročitaju 40-50 knjiga i uvek se pitam kako, ali i gledajući kroz sopstveno iskustvo imam utisak da to nije baš u redu, da čovek ne može da pročita toliko knjiga i da pritom zapamti šta je čitao, da razvije odnos s knjigom, s likovima…

Istovremeno, osim poteškoća u čitanju i koncentraciji uopšte (o čemu sam pisao više puta), u sopstvenom iskustvu nailazim na jedan drugi fenomen – ako mi se neka knjiga veoma dopada, ne želim da se završi. Samim tim, kao da namerno čitam sporije, kako bi taj odnos trajao duže.

“Čitanje nije jednosmerno upijanje nečega što je neko tamo napisao, nego je odnos.”

Priznajmo – čitanje nije jednosmerno upijanje nečega što je neko tamo napisao, nego je odnos. Odnos između nas i likova na papiru (ili kojem već mediju), odnos prema situacijama u kojima se nalaze, odlukama koje donose i delima koja čine. Znam ljude koji odu i u krajnost pa likove u knjigama doživljavaju stvarnije i više ih vole nego ljude oko sebe. No, između krajnosti je istina – a to je da zaista gradimo odnos s tim likovima. Setite se samo šta sam rekao za poslednji Kingov roman i moj strah za bolesnog psa.

Takođe poznajem mnogo ljudi koji ustuknu kada čuju da neka knjiga ima mnogo strana – s tim što značenje tog „mnogo“ varira. Meni lično 600 strana ne predstavlja mnogo, dok nekim ljudima i 300 prestavlja nesavladiv bedem. Sećam se još uvek dobro kako sam pre dvadesetak godina (dakle mnogo pre e-ink čitača) sa sobom u prevozu nosio „The Stand“ Stivena Kinga, „džepno“ izdanje (format papira je džepni, ali broj stranica od 1500 svakako nije), i kako su ljudi često piljili u knjižurinu u mojim rukama dok pokušavam da čitam, a autobus se klacka beogradskim ulicama.

“Dok oni gorepomenuti ljudi čitaju 40-50 knjiga godišnje i ne uspevaju sigurno da izgrade nikakav odnos s likovima, ja kada završim neku knjigu prvo patim što se završila i želim još…”

I tu negde dolazimo do preseka pitanja zašto ne čitam mnogo knjiga godišnje, zašto volim knjige sa što više stranica i zašto pomalo namerno razvlačim knjige – jer ne želim da se rastanem od tih svetova i likova. Dok oni gorepomenuti ljudi čitaju 40-50 knjiga godišnje i ne uspevaju sigurno da izgrade nikakav odnos s likovima (ako tvrde da uspevaju, ja tvrdim da lažu), ja kada završim neku knjigu prvo patim što se završila i želim još (a s druge strane kukam što su sada sve knjige deo neke franšize…), i veoma mi je teško da se tek tako bacim na sledeću knjigu. Možda zvuči šašavo, ali zaista imam osećaj kao da varam likove date knjige s „novim“ likovima u sledećoj knjizi.

I da se razumemo – naravno da govorim o knjigama koje nam se dopadaju. Kada ti se knjiga koju čitaš (ili moraš da čitaš) ne dopada, i 50 strana je previše. No, kada volim neku knjigu, što se mene tiče može da ima i 5000 strana. Valjda zato i volim ceo serijal Mračna Kula Stivena Kinga, ili Pesmu Leda i Vatre Džordža Martina itd.

Stoga, idući put kada naiđete na neku knjigu i dopadne vam se opis na omotu i poželite da je čitate, ali se uplašite jer ima mnogo strana – ne plašite se. Na kraju krajeva, valjda nije poenta stvarno u broju pročitanih knjiga godišnje, nego u osećaju koji nam to čitanje donosi. A i ako se već takmičite, takmičite se u broju pročitanih strana, a ne u broju pročitanih knjiga, jer ipak ponekad jedna knjiga može da bude veličine tri-četiri knjige koje su pročitali vaši poznanici.

Asocijacija na zaista debelu knjigu je Rat i mir Lava Tolstoja

Čitajte

U zavisnosti od izdanja, ovo delo ima između 1000 i 1500 stranica

Čitajte

• knjiga