Prva stvar koja mi je bila pomalo neobična kad sam krenula sa čitanjem, jeste pripovedanje u prvom licu jednine iz ugla Arne, žene koja čitaoce sprovodi kroz Egipat, kroz jedan kairski okrug pod nazivom Zamalek, a što čini načinom koji podseća na čitanje pocepanih leksikona ili koji nalikuje na prebiranje po starim fotografijama u potrazi za davnim uspomenama. Arna je žena poreklom iz Evrope koja se u Zamalek doseljava zbog posla koji je dobio njen muž, i gde ostaje do svojih poznijih godina. S tim u vezi, iako se radnja romana odvija u Egiptu, knjiga prikazuje pravi sudar različitih kultura i običaja.
Ono što me je posebno dotaklo jeste Arnin način pripovedanja o položaju žena u egipatskom društvu, posebno iz razloga što ista potiče sa evropskog podneblja, te bi se možda očekivalo da je njen ton donekle distanciran, ali ipak nije. Tako, postoje određeni delovi knjige u kojima ona saznaje strahote, poput običaja koji se odvajkada sprovodi na ženama (devojčicama), poznatijeg kao „žensko obrezivanje“, a čije negativne posledice su nemerljive. Takođe, kroz roman prisutan je i taj izraženo dominantniji položaj muškaraca, bilo da se radi o položaju žene u porodici, njenim mogućnostima zaposlenja ili pak načinu na koji se ona tretira kad želi da iskaže svoje mišljenje. Arna o svemu tome pripoveda realno, racionalno, ali i krajnje surovo, i to bez ikakvog ulepšavanja ispričanih događaja. Sveprisutan je taj feministički segment priče, koji, po mom mišljenju, počinje od trenutka kad je Arna odlučila da se preseli u jednu potpuno drugačiju kulturu samo iz razloga što je njen muž dobio posao tamo, iako je on tokom čitavog romana u potpunosti pod okriljem senke njenog pripovedanja.
Sam način pripovedanja podseća na kakvu slagalicu sećanja. Imala sam utisak kao da je Arna baka kojoj sam došla u posetu, gde ona prebira po svojim uspomenama i priča o svom životu u Egiptu. Upravo iz tog razloga, hronologija događaja podseća na situaciju u kojoj slučajno pronađemo na tavanu kutiju prepunu starih izmešanih i ispreturanih fotografija, te o njima govorimo u fragmentima, baš onim redosledom kojim nam svaka od njih zapadne u ruke.
Pričajući nam o godinama provedenim u Zamaleku, Arna (Dejan Tiago Stanković) koristi toliko snažne deskriptivne momente, da svaki čitalac u nekom trenutku oseća pod prstima ili u nozdrvama pesak Egipta. Stanković, poput kakvog vodiča kroz egipatsku kulturu i tradiciju, govori i o političkim previranjima tog doba, odnosima prema ljudima slabijeg imovinskog stanja, postupanjima policijskih vlasti; pokazuje nam ko su bauabi, kako su se grobnice pljačkale, na koji način su bogati organizovali zabave, kako Egipćani računaju vreme, kako se vrši mumifikacija tela; i na kraju, kako se na najbolji način procenjuju antikviteti i kako da originalni primerak artefakta razlikujemo od njegove kopije.
Osim Egipta, čiji duh je u meni ostao i nakon što sam završila sa čitanjem knjige, tradicije koje su sastavni deo priče jesu grčka, jugoslovenska i portugalska, i svaki od predstavnika navedenih zemalja ima svoj kismet od kog ne može pobeći koliko god se trudio. Kismet predstavlja sudbinu, i kakav god stav imali o ovoj temi, neminovno je da su njene kandže jako oštre kad se nekoga dočepaju.
I za kraj, ne mogu a da ne zabeležim jednu od meni lično omiljenih rečenica koju sam možda ikada pročitala – „Arogancija je korov koji najbolje raste na balegi“.
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)