Intervju: Žaklina Kiš - U traganju za unutrašnjom slobodom

Spisateljica, muzičarka, prevodilac, „pronalazač“ ljudi, Žaklina Kiš je osvojila čitalačku publiku romanima Vrh greha i Pečat u crvenom vosku, da bi se, iskrena sebi i svojoj potrazi za unutrašnjom slobodom, uhvatila bolne i tragične teme Aušvica u romanu Sastanak sa pepelom.

Za razliku od mnogih koji pišu o užasima nacističkih koncentracionih logora, Kiš se bavila preživelima tih logora i trajnim posledicama koje su trpeli, sećanjima na užase, izgubljene živote, porodice, snove i šanse.

Sa Žaklinom Kiš smo pričali o njenom novom romanu koji je već izazvao veliko interesovanje čitalaca, o pisanju, o njenom poslu u međunarodnim organizacijama za pronalaženje ljudi, drugoj velikoj strasti – muzici.

Za kraj, odlična preporuka za čitanje sa Bookmate-a.

“Drugarica,koja se pre nekoliko godina iseljavala u Nemačku, na tavanu svoje kuće pronašla je rukopis Marte N., tačnije, gomilu uredno spakovanih požutelih stranica pisanih pre više od pola veka. Možete zamisliti kako sam se osećala kada sam otvorila prvu stranicu dnevnika koja započinje rečenicom: Volela bih da se o mom životu napiše knjiga ili snimi film!”

Kako ste došli na ideju da napišete roman “Sastanak sa pepelom”?

Ideja o pisanju romana ‘Sastanak s pepelom’ nije došla slučajno. Igrom sudbine, do ruku su mi došli originalni zapisi zatvorenice koja je preživela strahote logora na Sajmištu, u Aušvicu i u logoru u Francuskoj. Isprva sam bila potpuno zatečena. Drugarica,koja se pre nekoliko godina iseljavala u Nemačku, na tavanu svoje kuće pronašla je rukopis Marte N., tačnije, gomilu uredno spakovanih požutelih stranica pisanih pre više od pola veka. Možete zamisliti kako sam se osećala kada sam otvorila prvu stranicu dnevnika koja započinje rečenicom: ‘Volela bih da se o mom životu napiše knjiga ili snimi film’! Kada tako vredno svedočanstvo o događajima i strahotama koje su se nekom desile na pomenutim mestima izaberu baš vas, a pritom ste vi slučajno (ili namerno) i pisac, više je nego moralno i inspirativno o tome napisati roman.

Koliko se priča Natašine majke poklapa sa pričom žene čiji ste dnevnik pronašli?

Priča Natašine majke (zapravo zatvorenice iz logora, Marte. N.) u potpunosti se poklapa sa njenim zapisima. Trudila sam se da verno prenesem reči logorašice, naravno, pomalo stilski obrađene, kako bih zadržala autentičnost ispovesti žene koja je dočekala duboku starost,uprkos nedaćama koje su je u životu zadesile. Roman ‘Sastanak s pepelom’ zaista obiluje istorijskim podacima koje ne možete naći u arhivskim zapisima koji se tiču tog vremena.

Koliko vam je vaše iskustvo u pronalaženju ljudi pomoglo u pisanju ovog romana?

Hm (smeh)… Da, već skoro deceniju i po bavim se veoma čudnim i uzbudljivim poslom- tragam za ljudima koje traže njihovi najmiliji, prijatelji ili ljudi koji su sa njima izgubili svaki kontakt. Počelo je slučajno; u pauzama rada, započela sam potragu za osobom iz oglasa postavljenog na sajtu trazimo.info. Mesecima kasnije, ispostavilo se da posedujem poseban dar i intuiciju za taj posao, te je u kratkom roku veliki broj ljudi na istom sajtu počeo da mi se obraća sa ‘Draga Žaklina, da li možeš da mi pomogneš?’ Sa ponosom mogu da istaknem da sam, u godinama koje su usledile, spojila stotine ljudi koji su iz raznih razloga izgubili kontakt. Inboks mi je pun pisama zahvalnosti i sa većinom tih ljudi sam i danasu redovnom kontaktu. Kasnije sam počela i profesionalno da se bavim ovim poslom (to je ozbiljan posao!) i postala član Udruženja genealoških istraživača u Britaniji i u Australiji. Iskustvo stečeno na tom polju pomoglo mi je da razvijem vrlo visok stepen intuicije, posvećenosti i da, sa priličnom lakoćom, povezujem događaje i stvari koje bi mogle biti od značaja za neku okolnost. I upravo te osobine, pomogle su mi u pisanju ne samo ovog, već i ostalih romana koje sam izdala. Osim što mi mašta ne manjka, ispostavilo se da je za ozbiljan psihološki triler, kakvi su, žanrovski posmatrano, svi moji romani, vrlo bitno posedovati pomenute osobine i veštine.

Šta je to što vas tera da pišete i bavite se pomalo teškim temama - Aušvic, regresivna hipnoterapija, pitanje “greha”…

Krenula sam od ‘greha’, preko regresivne hipnoterapije u drugom romanu, da bih se u četvrtom romanu bavila temom logora. Na oko, teme nisu međusobno povezane. Međutim, ako ih u glavi poređate kao što sam ja to sada učinila na papiru, čini se da je u osnovi svake od tih tema pokušaj razračunavanja sa zlom i potraga za pravdom i istinom. Iako se romani tematski razlikuju, zaključila bih da je potraga za unutrašnjom slobodom suština mog pisanja i da je ta potraga jezgro svakog mog romana; a to svakako ne mogu biti lake teme.

Na čemu sada radite?

Trenutno radim na izlasku prvog CD-a autorskih kompozicija. Muzikom i pisanjem se bavim od rane mladosti i nekako, nikada nisam mogla da se priklonim samo pisanju ili samo muzici. U tinejdžerskim danima imala sam svoj bend; nastupali smo na gitarijadama, komponovala sam pesme, pisala tekstove, uživo učestvovala u radio programima; a onda je došlo vreme studiranja i rekla bih, nakon diplomiranja, vreme ozbiljnog života. Godine inflacije, ratova i besparice nagnale su me da se okrenem surovoj stvarnosti kako bih, kao i mnogi moji generacijski ispisnici, mogla da opstanem u Srbiji.

Danas, decenijama kasnije, nakon što sam na tržištu pozicionirala svoju agenciju za sudsko tumačenje i istraživanje naslednika i rođaka, podigla sa suprugom dve predivne i uspešne ćerke, život mi je pružio priliku da zaokružim neostvarene snove iz mladosti.

“Znamo da je porodica neka vrsta stuba i kamena temeljca u životu čoveka, ali je još jače saznanje kada se suočite sa rezultatima istraživanja koja često, skoro bez greške, pokazuju da su mnogi izbori, talenti, gresi, sklonosti pa i mane, velikim delom stvar nasleđa, a ne ličnih izbora.”

Možete li nam nešto reći o svom poslu u međunarodnim organizacijama za pronalaženje ljudi? Kako to ide?

Na neki način sam o tome govorila u prethodnim odgovorima. U organizacijama ovog tipa vi zapravo ne radite sa njihovim članovima, nego sarađujete sa njima. Te organizacije su velike porodice ljudi istih sklonosti i, što je još važnije, ljudi koji dele istu strast prema genealogiji. Za mene je pojam prošlosti uvek imao posebnu čar. Otud, valjda, i regresivna hipnoterapija u mom romanu ‘Pečat u crvenom vosku’, (smeh), kao način da otkrijem tajne ili misterije iz života prethodnih generacija, o kojima svi mi obično vrlo malo ili površno znamo iz porodičnih priča. S druge strane, mnoge porodice su imale tu nesreću da su potomci već u drugom ili trećem kolenu izgubili svaki kontakt; dok neki ljudi uopšte ne znaju za postojanje svojih najbližih rođaka po krvnoj liniji. Uža i šira porodica mogu biti ogroman izvor snage za svakog čoveka, ne samo u smislu podrške koja otud dolazi, veći u smislu genetskih sličnosti a samim tim i razumevanja. Znamo da je porodica neka vrsta stuba i kamena temeljca u životu čoveka, ali je još jače saznanje kada se suočite sa rezultatima istraživanja koja često, skoro bez greške, pokazuju da su mnogi izbori, talenti, gresi, sklonosti pa i mane, velikim delom stvar nasleđa, a ne ličnih izbora. Po meni je to važno saznanje za svaku individuu i može biti jako dobar putokaz u duhovnom i realnom životu svakog čoveka. I na kraju, smatram našom dužnošću da saznamo što više o svojim precima i svim njihovim potomcima; jer, kako je Niče to lepo rekao: budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti.

Koju knjigu biste čitaocima preporučili sa Bookmate-a?

Teško je odlučiti šta preporučiti čitaocima iz ovako veličanstvenog izbora koji Bookmate nudi. Nakon što sam zastala desetak minuta,a potom ponovo prošla kroz vaš Žurnal, ovom prilikom sam se opredelila za roman Svilena buba, autora Roberta Galbrajta.

Nadam se da će se vašim čitaocima svideti moj izbor.

Svilena buba je drugi roman Roberta Galbrajta iz serijala o detektivu Kormoranu Strajku, mušičavom i genijalnom privatnom istražitelju, koji je zahvaljujući svojim nekonvencionalnim metodama već posle prve knjige Zov kukavice stekao milione obožavalaca širom sveta.

Čitajte

• knjiga