Grof koji nas podseća da bi gledanje svog posla trebalo da se uvede kao predmet koji se uči u školama

Naučno je dokazano da se ne možete smatrati pravim knjigoljupcem ukoliko nikada niste tokom čitanja poželeli da uronite u knjigu, bilo da biste koračali stazama glavnih junaka, popili piće na svom omiljenom fiktivnom mestu, ili možda izgrdili ili pak zagrlili soje omiljene likove. Šalila sam se za ovo da je naučno dokazano (možda i nisam :D), ali zaista smatram da je svako od nas barem jednom tokom čitanja poželeo da uskoči u knjigu, zagrli književnog lika i kaže mu da će sve biti u redu.

U nastavku teksta slede tri književna lika koja sam tokom čitanja poželela da zagrlim:

Čarli Gordon - glavni lik iz romana “Cveće za Aldžernona”, Danijela Kiza

U jednom izmaštanom, ali krajnje surovom svetu, Danijel Kiz kreirao je lik Čarlija Gordona, koji je i dan-danas, odnosno 55 godina otkako je objavljen kratak naučnofantastični roman „Cveće za Aldžernona“, oličenje dobrote, nevinosti i nade u bolje sutra.

Čarli Gordon u Kizovom svetu je čovek niskog koeficijenta inteligencije, koji se od najranijeg detinjstva trudi da se uklopi u sve moguće društvene kalupe, kako bi, barem na trenutak, bio prihvaćen od strane okoline, kako bi imao jednak tretman i jednake mogućnosti kao i ostali. On predstavlja prvog dobrovoljca koji je pristao da mu određeni stručnjaci medicine i srodnih nauka, savremenom tehnologijom povećaju koeficijent inteligencije. Na navedeni eksperiment, Čarli pristaje iz jednog sasvim jednostavnog razloga - čitavog života vapi za ljubavlju i prihvatanjem i čvrsto veruje da će ga porodica i radnici u pekari u kojoj radi prihvatiti ako bude pametniji. Upravo ta naivnost glavnog junaka da će mu pamet olakšati život, uklopiti ga u socijalne okvire, vratiti mu porodicu, pomešana sa svom surovošću lekara i ostalih učesnika navedenog eksperimenta, predstavljaju najpotresniji i najbolniji momenat ove zamisli. Na navedenom se zasniva i sva slojevitost Kizovog sveta, u čijem središtu se pored Čarlija, nalazi i jedan miš po imenu Aldžernon.

Čarlija sam (kao i Aldžernona) htela da grlim tokom čitavog romana, ali najviše u trenutku kada je  postao pametan, nakon čega je usledila i njegova (a nažalost i moja) spoznaja da ta činjenica menja samo njega, a ne njegovu okolinu, jer promena na njemu nije učinila da ljudi oko njega postanu bolji. Ne. Okolnost da je Čarli postao pametniji, doprinela je samo tome da on skine povez naivnosti sa očiju i da svet oko sebe sagleda očima objektivnosti, racionalnosti i distance, a ne pogledom deteta željnim ljubavi. Najbolniji trenutak za mene, bila je spoznaja da je Čarlijeva okolina, njega doživljavala čovekom tek od trenutka kada mu se inteligencija povećala, kao da pre tog čina, pre tog eksperimenta, on nikada nije ni postojao.

„Cveće za Aldžernona“ jedan je od najpotresnijih romana koje sam pročitala, i jedna od onih priča koja mi se urezala u sećanje i otvorila brojna pitanja, od kojih su neka zauvek bez odgovora.

Jedan od najpoznatijih romana iz zlatnog doba naučne fantastike, ovenčan nagradama Hugo i Nebula.

Čitajte

Aleksandar Rostov - glavni lik romana “Džentlmen u Moskvi”, Ejmora Toulsa

Znate onu situaciju kada vam neki lik iz knjige toliko uđe pod kožu da poželite ili da se kakvom haripoterovskom magijom uz pomoć čarobnog štapića kupljenog kod Olivandera teleportujete među njene korice, ili da taj lik oživi i pojavi vam se pred očima, pokloni se i podeli sa vama jednu od najuzbudljivijih životnih priča? Kada bi postojao nekakav taster koji bi mogao da se pritisne za tako nešto, definitivno bih ga iskoristila za upoznavanje sa nepopravljivim aristokratom i večitim hedonistom i džentlmenom, grofom Aleksandrom Rostovim.

Roman “Džentlmen u Moskvi” pročitala sam pre dve godine, ali i dan-danas ga preporučujem svima. Navedeno iz razloga što, pored toga što je Ejmor Touls sjajan pisac, lik koji je kreirao, a koga sam u više navrata poželela da upoznam i zagrlim, apsolutno ne zastareva.

Zašto baš grof? Zato što nas podseća da bi gledanje svog posla trebalo da se uvede kao predmet koji se uči u školama, zato što nas opominje da je „jedina razlika između svakoga i nikoga u tome što nikada nisu hodali u istim cipelama“, zato što nas podseća na to koliko često prvi utisak može da zavara, uz poređenje da taj isti prvi utisak o drugoj osobi može otkriti “ništa više nego što nam akord može reći o Betovenu ili potez četkicom o Botičeliju“, i zato što nam otvara oči, rečima: „jer, umesto da budu instrumenti samospoznaje, ogledala su često instrumenti samoobmane“.

„Džentlmenom u Moskvi“ prikazan je život u Rusiji u periodu od 1922. godine pa sve do pedesetih godina istog veka, posmatran i opisivan iz ugla grofa Rostova, koji sve neminovne promene u prolaznosti vremena, doživljava sa prozora hotela Metropol, iz kog ne može da izađe imajući u vidu da je zbog optužbe osuđen na doživotni kućni pritvor u navedenom luksuznom hotelu.

Ejmor Touls i Aleksandar Rostov zajedničkim snagama ruše sve prostorne i vremenske granice i prikazuju način na koji jedan običan čovek može opstati u borbi protiv tišine, samoće, materijalne oskudice, neminovnosti rutine i svega onoga što ona, kao jedan od najvećih neprijatelja ljudskog roda, sa sobom nosi. U takvoj ljutoj borbi, gde se sreća i zadovoljstvo pronalaze u malim stvarima, poput odlaska kod berberina ili vođenjem dugih smislenih razgovora sa prijateljima uz čašu crnog vina, krije se sav smisao života.

Knjiga godine po izboru Washington Posta, San Francisco Chroniclea, Chicago Tribunea.

Čitajte

Kirka - glavna junakinja romana “Kirka”, Madlin Miler

Kirka je oličenje borbenosti, unutrašnje lepote, hrabrosti, prkosa i moći. Jedan je od najjačih i možda najznačajnijih ženskih likova koji su se odnedavno pojavili u savremenoj književnosti.

Ovu poluboginju, a kasnije moćnu vešticu, poželela sam da zagrlim još u samom trenutku kada je rođena. Naime, Kirkin otac, titan Helije je, čim ju je ugledao kao novorođenu bebu izjavio kako joj je kosa šarenkasta kao u risa i da ima oštrinu koja jednostavno ne godi oku. Nakon toga, njena majka, nimfa, ustala je i rekla svom izabraniku: “Hodi. Hajde da napravimo bolju”. Takav momenat dolaska na svet i momentalno odbacivanje od strane porodice, jednostavno je jeziv i nedopustiv. U meni se momentalno pojavio poriv da uronim u taj ponovo ispričani grčki mit i čvrsto rukama obgrlim tu nevinu, tek rođenu bebu.

Tokom odrastanja i sazrevanja, Kirka je prolazila kroz razne nedaće i mnoga neprihvatanja, a kulminacija je nastala kada ju je rođeni otac, po nalogu Zevsa proterao na pusto ostrvo Eja. Momenat u kom ona stiže na tlo svog budućeg doma, predstavlja prelomni trenutak u kom kreće njen gradacijski razvoj i izrastanje u samouverenu, samosvesnu, borbenu i jaku ženu. A uz to i moćnu čarobnicu.

“Kirka” je roman koji govori i o feminizmu i slavi prijateljstvo i bliskost među ženama, ponajviše kroz divan odnos između Kirke i Penelope. Obema je u svim prelomnim trenucima bio potreban zagrljaj, ali Kirka je ta koja je svojim prkosom krenula čak i protiv Atene da bi zaštitila svog sina, ona koja se obratila Trigonu i učinila nešto što nijedan bog pre nje nije uspeo, ona koja je stvorila a potom i uništila proždrljivo čudovište, ona koja je prošla kroz metamorfozu i pronašla sebe, ona koja se suprotstavila moćnom titanu i ona koje je došla do velike istine, a to je da biti sam nije isto što i biti usamljen, i da biti besmrtan u svetu kojim vladaju smrtnici i te kako može biti prokletstvo.

Ono najneverovatnije u ovom romanu jeste činjenica da znamo kako će se sve završiti — znamo to već hiljadama godina — a ipak, ova sočna pripovest, koju nam autorka prikazuje u jednom sasvim novom svetlu, napeta je i puna neočekivanih elemenata. / Washington Post

Čitajte

• knjiga