Britanska spisateljica Zejdi Smit, postala je jedna od glasnogovornica mlađih generacija onog trenutka kada je njen debitantski roman Beli zubi postao bestseler. Ljudi su prepoznali njen pripovedački talenat, ali i neverovatnu moć zapažanja koju poseduje. Ova talentovana autorka u svojim romanima kroz živote potpuno običnih ljudi provlači neka veoma važna pitanja i diskutuje o temama koje su danas aktuelne. Ta pitanja se tiču rasizma, jednakosti među polovima, klasne pripadnosti, kao i prosto pitanja pronalaženja sebe u današnjem svetu. Njen roman Vreme svinga objavljen je 2016. Godine i smatra se jednim od najvažnijih dela današnjice. Zašto?
Pa kao prvo, Zejdi piše o odrastanju. Okej, nije ni prva ni poslednja. Ali način na koji ona o tome piše je prosto neverovatan i toliko iskren da vam se čini da čitate autobiografiju. Naratorka u ovom romanu je mlada devojka čija majka je crnkinja sa Jamajke, a otac belac. Njena najbolja drugarica Trejsi je takođe pomešane rase, s tim što je njena majka belkinja, a otac crnac (i u zatvoru). Njih dve su devojčice koje odrastaju na onoj strani grada u kojoj ne biste želeli da se nađete sami noću. Takođe, njihovo prijateljstvo je na neki način krunisano jednom divnom stvari, a to je ples. Časovi plesa su ono što ih povezuje, ali i razdvaja. Povezuje ih jer ga obe vole, a razdvaja ih jer je jedna ipak više talentovana od one druge. A ta jedna je Trejsi. Dok je naša naratorka ona inteligentna i ćutljiva drugarica, Trejsi je ona promućurnija, impulsivnija i slobodnija. Ako na ovaj roman gledamo kao na priču o ženskom prijateljstvu, videćemo da je Zejdi odradila sjajan posao i prikazala ga onako surovo kakvo ono ponekad ume da bude. Želeli mi to sebi da priznamo ili ne, u ženskim prijateljstvima često postoji neko nesvesno takmičenje, a istovremeno i želja da ona druga bude ponosna na nas. Kontradiktorna situacija sama po sebi, ali i realna, samo ukoliko smo spremni da to sebi priznamo.
Međutim, ovaj roman je mnogo više od priče o prijateljstvu. Vreme svinga zaista ima mnogo različitih slojeva i na svakom od njih je odličan. Pored dve drugarice, imamo čitavu plejadu zanimljivih likova, pre svega ženskih. Majke obe drugarice su dve potpune suprotnosti, a o odnosima koje one imaju sa njima moglo bi se govoriti satima. Majka glavne junakinje je crnkinja sa Jamajke koja, tek nakon što je dobila dete, pokušava da učini nešto za sebe po pitanju obrazovanja. Tako imamo scene gde se o ćerki brine otac, on je taj koji je tu da pruži nežnost, leči je kad je bolesna ili sluša kad je tužna. Majka za to vreme sedi nad knjigama i uči. Dakle, veoma osetljiva situacija koja nas navodi da ovaj roman tumačimo i kao priču o majčinstvu. Majčinstvo je oduvek bilo predmet brojnih rasprava, kao i to koliko majka sme da odvoji vremena za sebe. Na kraju, najvažnija stavka i tema ovog romana jeste odrastanje. Vreme svinga je jedan pravi bildungsroman u kom apsolutno svaki lik raste i menja se. Glavnu junakinju pratimo od detinjstva i časova plesa do momenta kada postaje asistentkinja svoje omiljene pevačice. Saznajemo i da Trejsi prelazi trnovit put od malog mesta do poznate plesačice. Takođe, život obe njihove majke se menja. Majka naše junakinje od neobrazovane devojke dolazi do političke pozicije! Dakle, ovaj roman obiluje snažnim ženskim likovima koji su svi različiti. Upravo zbog toga ga je jako interesantno čitati.
Svi mi imamo neku Trejsi u životu i sve smo mi bile Trejsi u nekom trenutku svog odrastanja. A bile smo i ova glavna junakinja. Možda ćemo se, čitajući ovaj roman, zapitati kako su naše majke uspele i nas da odgaje, a da sačuvaju sebe i ono malo stvari koje samo njih čine srećnim. Kada ste dete, naviknuti ste na to da je pažnja majke usmerena isključivo na vaše potrebe i čim ta pažnja oslabi, imate osećaj da nešto nije u redu. Zejdi je ovde upravo taj fenomen sjajno opisala i u ovoj knjizi dopustila majkama da budu ljudi, a ne superžene koje moraju da stignu svuda i da zadovolje svačije potrebe. Sam proces odrastanja uslovljen je mnogim stvarima, a to je ono što je poenta cele knjige. Prema Zejdi, sve je relativno. Uzmimo boju kože - obe devojčice u priči su crne. Međutim, one su zapravo samo u Engleskoj crne. Kada naša junakinja ode u Afriku, ona će tamo praktično biti belkinja zbog toga što joj je otac belac. Ipak, metafora koja najviše upada u oči u ovom romanu jeste ples. Za dve drugarice, ples je bio sve dok su bile male. Istovremeno ih je povezivao i razdvajao. Kasnije su otišle svaka svojim putem, ali uspomena na ples je ostala kao najveća rana u naratorkinom sećanju.
Zejdi Smit piše stilom koji je vema detaljan, tako da prosto imate utisak kao da se sve to upravo vama dešava. Prošetaće vas ulicama Londona, ali i kroz Afriku, upoznaćete mnogobrojne likove iz raznih društvenih sredina i na momente ćete se potpuno identifikovati sa naratorkom. A to je upravo zbog pripovedačkog talenta koji Zejdi poseduje. Vreme svinga roman je koji pretenduje da postane ozbiljan klasik kroz par decenija, a za sve to zaslužan je neverovatan talenat ove spisateljice koji čini da čitalac zaista uživa u svakoj rečenici.
Autor teksta: Zorana Karapandžin (@zozefina_k)