Margaret Atwood - Vražji okot

Početno s 2015. godinom do danas, svjetlo dana ugledalo je sedam naslova projekta Hogarth Shakespeare, kojeg je 2012. godine pokrenula izdavačka kuća Hogarth Press s idejom da neki od najprodavanijih autora današnjice na svoj prepoznatljiv način prepriča neka od najvećih djela velikoga Barda, Williama Shakespearea. Ukroćena goropadnica, Mletački trgovac, Oluja, Macbeth, Othello, Hamlet i Kralj Lear samo su neke od Shakespeareovih drama koje su oživljene (ili će biti oživljene) kroz pera velikih spisateljskih zvijezda kao što su Tracy Chevalier, Margaret Atwood i Jo Nesbo.

Osveta je jelo koje je najbolje poslužiti hladno, tako kažu. Osveta, univerzalan i tako inspirativan motiv, otporan na zub vremena, na prvu uvijek tako slastan zalogaj, dok se mnogima na drugo kušanje često ne svidi njezin okus.

Dvanaest godina i više je nego dovoljno da se osveta pomno skuha, ohladi i naposljetku posluži. Dovoljno da se pripazi na svaki mali detalj za posluživanje tog hladnog jela i da se minimalizira mogućnost za iznenađenja.

Felixu više nije trebalo.

Svu svoju energiju skoro cijeli svoj život, kao kreativni direktor, Felix je ulagao u kazalište. U pripreme, u glumce, u tekstove, u kostimografiju, u scenografiju, u produkciju… kazalište mu je bilo sve, pa čak i bijeg od stvarnog života koji je bio obilježen nezamislivom tragedijom, smrću djeteta.

Toliko zaljubljen i zadubljen u ulogu kreativnog direktora da nije ni vidio što mu se ispred nosa događa. Donedavno njegov suradnik, uglađeni i svim mastima premazani Tony, bolesno željan ostvarivanja vlastitih ambicija, namješta Felixu otkaz usred produkcije nove predstave - Oluje.

Svaka predstava koju je postavio bila je hrana za Felixov ekscentričan, maštovit i inspirativan um, ali Oluja je bila nešto posebno. Uručivši mu otkaz, Tony nije samo lišio Felixa njegovog posla i jedne predstave. Lišio ga je prilike da oživi nju- Mirandu.

Jasno je kao dan da je u ovom romanu Felix ono što je u Shakespeareovoj Oluji Prospero, jer osveta je ta koja ih pokreće. Ipak, način na koji je Margaret Atwood satkala taj lik na trenutke neizbježno dovodi do pitanja: Je li u Felix zaista Prospero ili je on zapravo reinkarnacija Williama Shakespearea? Felixova razina mašte, inspiracije i inovacije dovodi do jednostavnog zaključka: da je danas živ, Shakespeare bi radio apsolutno iste stvari, ispred svog vremena i teško shvatljive zatvorenim umovima. Jer, tko bi jednom čarobnjaku dao plašt napravljen od plišanih igračaka i štap za hodanje s drškom u obliku lisičje glave? I da je bio u mogućnosti, Oluja bi danas bila ono što je Vražji okot: jedan multimedijski spektakl koji na svome vrhuncu budi sva osjetila.

“Vražji okot priča o tome kako čovjek može biti vlastiti tamničar i svejedno žudjeti za slobodom koju već drži u vlastitim rukama.”

Jasno je kao dan da je jedan od lajtmotiva Vražjeg okota, kao i Oluje, čista želja za osvetom. To gorko-slatko jelo koje su Felix i Prospero spremali za ljude koji su im život pretvorili u pakao. Želja koja prožima biće u potpunosti i ne da mirno spavati dok se ne ispuni.

Sa Shakespeareom se prvi put susrela kao srednjoškolka u Torontu 1950-ih i trajno ga smatra jednim od najutjecajnijih autora na svoj književni rad.

Čitajte

Ali ono što je manje jasno i što je ispisano između redaka Vražjeg okota, baš kao i Oluje, priča je o zatvoru. Ili je možda prikladnije reći da je Vražji okot priča o tome kako čovjek može biti vlastiti tamničar i svejedno žudjeti za slobodom koju već drži u vlastitim rukama. Bio u pitanju otok ili zatvor, ulica ili livada… mi smo ti koji određujemo koliko smo slobodni. Mi smo ti koji određujemo koliko ćemo moći prepustiti ljudima i njihovim postupcima nad nama čak i desetljećima kasnije. Mi smo ti koji određujemo kada ćemo sve ono iz prošlosti ostaviti tamo gdje pripada, u prošlosti, i nastaviti živjeti život bez tog nepotrebnog tereta. Jer, nisi slobodan sve dok na leđima nosiš tu tešku prtljagu koja ne predstavlja ništa dobro.

“Vražji okot je Oluja u modernom vremenu koja i danas, više od četiristo godina nakon nastanka, i dalje ima potencijal postaviti pitanja da čovjek stane i zamisli se.”

Mala napomena za kraj. Čak i da niste čitali Shakespeareovu Oluju, čitajte Vražji okot. Ne samo zato što na kraju romana imate prepričanu originalnu Oluju na svega četiri stranice nego zato što, kada pročitate taj sažetak, shvatit ćete kako je fantastično i na moderan način Margaret Atwood sačuvala sve ono što je bit Oluje. Zabavni, osebujni i slojeviti likovi. Radnja koja, iako skoro u potpunosti različita, zadržava iste lajtmotive, ista pitanja i jednako navodi na razmišljanje.

Vražji okot je Oluja u modernom vremenu koja i danas, više od četiristo godina nakon nastanka, i dalje ima potencijal postaviti pitanja da čovjek stane i zamisli se, zbog čega je Margaret Atwood rekla da je pisanje Vražjeg okota bilo uživanje, ali i hrvanje. E pa gospođo Atwood, po mom skromnom mišljenju, uspješno ste se othrvali.

• knjiga