Slobodan Vladušić na Trgu pjesnika

Književni program XXXVI festivala “Grad teatar” nastavljen je 8. avgusta, a gost Trga pjesnika bio je Slobodan Vladušić, koji je predstavio svoj roman “Omama”. Moderator večeri bio je doc. dr Goran Radonjić koji je za Vladušića kazao da je jedan od vodećih savremenih srpskih pisaca, intelektualaca i ličnosti u kulturi, a njegovi radovi nailaze na odobravanje publike i stručne javnosti.

“Kad je u pitanju roman “Omama” on ima više dimenzija. Tiče se Crnjanskog u smislu da je on i jedan od junaka ovog romana što je poziv svima nama koji pratimo Vladušićev rad da uspostavimo veze sa njegovim ranijim tekstovima poput dela “Crnjanski, Megalopolis”, ali nas ovaj roman tera i da se prisetimo nekih tekstova Crnjanskog.”

Vladušić je kazao da mu je Crnjanski interesantan iz više razloga o kojima je govorio na svim prethodnim književnim večerima, ali je posebno za budvansku publiku otkrio novi razlog.

“On je imao jednu neverovatnu osobinu da je naslućivao šta je ono novo u vremenu u kom živi. To nisu uspeli da urade svi ljudi oko njega. On kada piše o Berlinu u jednom svom putopisu, on tačno primećuje da se građani Berlina razlikuju od ostalih Nemaca i da su mnogo bliži građanima Njujorka nego građanima Minhena. Danas ljudi misle da je to očigledno, ali tada je to bila jedna vrsta novosti koju je malo ko umeo da primeti. Crnjanski je imao i jedan čudan odnos prema modernosti, on je u svojoj knjizi o Nemačkoj pisao o filmu, razumeo se dobro u vazduhoplovstvo, a to su bile dve šik teme nakon Prvog svetskog rata. On je bio čovek koji je vrlo dobro razumeo šta je u tom trenutku važno i šta određuje epohu, ali je sa druge strane imao neku vrstu ironičnog stava prema toj novini. On nije bio pomodan, već je umeo da sagleda vreme kroz ono što dolazi, ali je uspeo da primeti i ono što nestaje u vremenu. Vrlo lako je primetiti neku novotariju u svetu oko nas, ali malo obraćamo pažnju na ono što nestaje u našem vremenu”, kazao ja Vladušić.

On je dodao i da je najsrećniji kada mu neko u njegovom romanu pokaže nešto čega nije bio svestan dok ga je pisao, jer to najbolje pokazuje da je roman živ.

“Da toga nema roman bi bio mrtav. Ako bi autor znao sve što se u romanu dešava, svaku vezu, svaki smisao, svako značenje, to je kao da pred sobom imate robota. Ovako imate dete koje ste stvorili, ono vremenom raste, menja se i na kraju je to vaše dete, ali mnoge stvari koje to dete radi, priča, voli ili ne voli ne zavise više od vas. Tako je sa romanima ako neko nakon određenog perioda pokazuje interesovanje da ih čita i voli osim samog autora”, istakao je Vladušić.

Radonjić je reako da je čitajući Vladušićeve tekstove došao do teze ozbiljnog i tragičnog razumevanja književnosti.

“Ona je važna, nije zabava i nije jedan od sporednih elemenata u životu pojedinca ili društva već jedan od osnovnih ili centralnih oblika saznanja sveta. Sa druge strane i afirmacija određenih vrednosti. Čitajući mi idemo ka boljem razumevanju i saznanju o sebi i svetu, a onda bi to trebalo da dovede do pokušaja da se taj svet i promeni”.

Vladušić je istakao da nas studije književnosti uče da tumačimo književne tesktove, a to nam pomaže da tumačimo svet oko sebe.

“To ima i etički cilj. Možete u svetu da primetite nešto što je zlo i da reagujete i objasnite drugim ljudima kojima nije profesija da tumače svet i koji se bave nekim drugim stvarima. Ja sam profesionalni tumač, pa to podrazumeva da otkrića do kojih dolazim želim da podelim sa drugim ljudima, bez obzira da li od toga imam koristi ili nemam. Osim tog etičkog momenta, tumačenje čini život mnogo intenzivnijim, interesantnijim i lepšim, jer u nekim sitnicama koje na prvi pogled ništa ne znače, vi možete da primetite nešto potpuno iznenađujuće, što vas vrlo često šokira”, nakon čega je prisutnima u publici protumačio reality show programe.

“Obično se o rijalitijima govori u smislu bujice kiča i neukusa, ali ono što je mnogo strašnije jeste struktura tih programa i način na koji oni podsvesno vaspitavaju ljude koji ih gledaju. Ta struktura vas na neki način dresira da ljude sa kojima živite i koji su vaši bližnji posmatrate kao neprijatelje, a u borbi protiv njih treba da vam pomognu neki stranci o kojima ne znate ništa. Reality show programi nas uče da izdamo svoje bližnje, ljude sa kojima delimo sudbinu, kako bismo na njihov račun živeli. Istovremeno se na taj način “uvlačimo” onima koji se nalaze izvan tog prostora. Ti programi nisu puka zabava. Probajte da zamislite zemlju koja bi bila organizovana po strukturi reality show programa pa ćete videti da takva zemlja ne postoji, ona mora prosto da nestane”, kazao je Vladušić.

Roman o ljudima koji su se vratili iz zaborava.

Čitajte

U nastavku večeri je tematizovano i tumačenje filmske umetnosti, a kao primer Vladušić je izdvojio film “Kum” Frensisa Kopole, po njegovom mišljenju, jednog od tri najznačajnija režisera u kinematografiji.

“Kada se događa atentat na Vita Korleonea on kupuje kilo pomorandži. Ne kupuje jednu pomorandžu, jer to bi značilo da kupuje samo za sebe, već kilo pomorandži što znači za sinove, unuke, celu porodicu. Pomorandža simbolizuje neku vrtsu zajedništva, porodice. Tu scenu ni ne primetite sve dok u drugom delu Majkl Korleone ne odluči da ubije svog brata. U tom trenutku u Majklovim rukama se nalazi jedna pomorandža i on je proždire, a ta pomorandža nije čak ni oguljena. Neverovatna scena, to je moć umetnosti i znakova koji se tumače.”, kazao je Vladušić.

Kada čovek primenjuje književne veštine u svakodnevnom životu taj život postaje mnogo bolji, naglasio je Vladušić i dodao da je to nešto što doživljava kao privilegiju.

Publika je tokom ove večeri mnogobrojnim aplauzima ispratila Vladušićeva izlaganja, a odgovarajući na jedno od pitanja iz publike Vladušić je ekskluzivno otkrio da trenutno piše knjigu o Ivu Andriću.

• knjiga