Na kafi sa... Vesna Dedić
Dvanaest tvojih romana odavno su našli put do svojih čitalaca i sada možda više nego ikada ranije okolnosti su nam “poklonile” slobodno vreme da se bavimo sobom, odabranom literaturom i stvarnim životom. Da li je tvoj novi roman u najavi i može li u ovo pandemijsko doba da barem u knjigama pobedi ljubav kao u proslavljenom Markesovom romanu “Ljubav u doba kolere”?
Mora. Dala sam sebi zadatak da roman “Izgubila sam sebe” koji pišem u vreme korone bude beg od depresije, nemira, straha i učmalosti, a opet u isto vreme susret sa sopstvenim greškama koje ne želimo više da ponovimo. Ja sam uvek bila novinar koji piše, što znači da sam izlazila u susret željama svojih čitalaca i potrebama duha vremena pre nego potrebama sopstvene duše. Sreća je što su se te potrebe često poklapale. Meni u vreme korone prijaju filmovi i knjige koji me ubeđuju u moć dobra, ljubavi i vere da će sve biti kako treba i ja pišem takvu knjigu.
Postoji li u stvarnosti podela na tzv. žensko i muško pismo, žensku i mušku književnost ili je književnost, ako izuzmemo podelu Vuka Karadžića na ženske - lirske i muške - epske pesme, književnost jedna i nedeljiva kako je to govorio Danilo Kiš?
Podele postoje, ali ću vrlo neskromno reći da u mojim “ženskim” romanima i pored lirike ima više stvarnog epskog nego u većini “muških” romana. Ne zaboravite da je ženska istorija Balkana mnogo surovija i epskija od muške. Zanemarljiv je broj muškaraca koji su ginuli bilo u ratovima bilo u vreme tranzicije, spašavajući porodicu u odnosu na intelektualke koje su u vreme sankcija švercovale čarape, umele da prave deci kolače bez jaja, da ne spavaju cele noći i teše muža koji je ostao bez posla i ubeđuju ga da je jak. U odnosu na mame, bake i tetke koje su svoju lepotu i snove, ambicije i zdravlje žrtvovale za sreću onih koje su volele i kada one nisu bile voljene. Ne postoji društveni fenomen, od gej agenata i kriminala, političkih spletki, izbeglica, korone, sankcija, petoktobarskih promena, borbe sa sterilitetom ili nezaposlenošću, strašnim bolestima, usudima Prvog ili Drugog ili našeg građanskog rata koji ja nisam obradila.To što je sve spakovano u žanr melodrame i činjenica da sam ja žena ne umanjuje vrednost mojih romana kod čitateljki, ali umanjuje kod kolega muškaraca. Ne tiče me se, ali kada me pitate evo da kažem.
Ima li u našoj literalnoj baštini žena pisaca čija su dela za tebe bila značajna i uticala i na tvoje stvaralaštvo, postoje li estetski aspekti književnosti koju pišu žene i drugačiji standardi u odnosu na književnost koju pišu muškarci? Razmišljaš li o odnosu pola/roda, dok pišeš svoje romane?
Razmišljam. Ja volim što sam žena i baš sam se trudila i u svom privatnom i poslovnom životu da i kada život zahteva da uključim sve muške hormone u svom telu ja ostanem ženski topla, blaga, puna razumevanja i da ne dozvolim nikome da me pretvori u prostakušu. Biti dama i ostati dama, u opancima ili na štiklama, sa praznim ili punim novčanikom, voljena i izneverena, hvaljena i kuđena, ali dama i kada nema gospode koja će ti poljubiti ruku.
Uočljivo je kroz istoriju književnosti da je bilo više muških pisaca koji su pisali o ženskom viđenju sveta i iskustvima žena, danas je značajno drugačije, šta je prema tvom mišljenju uslovilo ovu promenu?
Žene su se ohrabrile i počele da pišu. Postoji moj roman “Ne gledaj preko ramena” koji se upravo bavi istorijatom rodne ravnopravnosti u Srbiji. Dešava se početkom dvadesetog veka i glavna junakinja je predstavnik generacije žena koje su se borile za pravo da studiraju i rade. Postoji i stvarni lik dr Slavke Mihailović koja je bila jedini, JEDINI, lekar u okupiranom Beogradu u vreme Prvog svetskog rata, osnovala prvu bolnicu za majku i dete, a koja je sklonjena u malu ordinaciju čim su se muškarci lekari vratili sa fronta. Kada je dr Draga Ljočić, Šapčanka, kao jedna od prve četiri Evropljanke diplomirala medicinu u Švajcarskoj po povratku u Beograd morala je da polaže pred komisijom muškaraca koja je procenila da može da bude samo lekarski pomoćnik. Elem, tvrdim da su moji romani mnogo ozbiljnije štivo od devedset posto naslova koji su kandidati za NIN-ovu nagradu, ali činjenica da ih piše televizijska voditeljka, koja nosi prečesto štikle i crveni karmin utiče na njihovu marginalizaciju u delu javnosti.
Pišeš o suptilnim nijansama ljudskih odnosa, najčešće o emotivno partnerskim odnosima, o onome oko čega se ”vrte” naši mali i veliki životi. Učiš li ponekad i ti od junaka svojih romana, iznenadiš li se razvojem priče čiji si autor, otrgnu li se tvom peru ljudske sudbine o kojima pišeš?
Ja mnogo komunicaram sa mojim čitateljkama, pišu mi svoje životne ispovesti. Mnogo pričam sa psiholozima, vidovnjacima, lekarima i svima koji su u stalnom susretu sa ženskim sudbinama. Moji romani su tačni, ali pod velikim uticajem moje emotivnosti i načina na koji posmatram odnose među ljudima.
Živimo u eri skribomanije, moguće je štampati sopstvene rukopise i sa samo jednim ispunjenim uslovom, a to je novac za štampanje. Degradira li ta činjenica ovovremenu književnost domaćih autora ili je upravo suprotno? “Neka cveta 100 cvetova, neka cveta 100 škola mišljenja” govorio je Konfučije, ali je Mao Ce Tung imao svoju interpretaciju “Neka cveta 1000 cvetova dok ih ne posečemo”.
Sve neka cveta! Ja sam počela kao autor najveće izdavačke kuće Laguna, a posle trećeg romana sam se odlučila da otvorim sopstvenu izdavačku kuću. To je teži put, ali nekako kada se umorim lepše spavam. Od mojih knjiga ne živim samo ja i zaposleni u mojoj izdavačkoj kući već i hiljade knjižara, prodavaca knjiga na plaži. Ja imam velike tiraže, velike troškove, velika očekivanja čitateljki ali isto tako i veliku satisfakciju kada pomislim da sam sama sa svojih deset prstiju uspela da budem deo najlepših trenutaka u životima miliona čitateljki. Kada idu na prvi ljubavni sastanak oblače najlepšu haljinu, a kada idu na odmor ili na spavanje kupuju moju knjigu.
Jesmo li stvorili društvo u kome su sebičluk, narcizam i zadovoljenje veštački izazvanih potreba, visoko pozicionirane “vrednosti”, postoji li način da čovek zadovolji želju koja ima tendenciju neprekidnog uvećanja jer svaka zadovoljena želja ima “rep” barem još jedne nezadovoljene željice i tako u nedogled?
Narcizam je vera koju propovedaju lajfkoučevi, mediji pa čak i političari. Tvrdim da nikada nikome ljubav prema sebi nije donela toliko sreće kao kada smo umeli tu ljubav da damo drugima. Ne postoji novac ni uspeh koji može da učini jedan život lepim kao što može osećaj da imamo koga da volimo, prema kome da budemo dobri i da nas podstakne da mu život učinimo lepšim. I korona nam pokazuje da nas samo brižnost može spasiti i da nas narcizim vodi u bolesti svake vrste.
Tema praštanja je u našem vremenu upitna u međuljudskim odnosima, ali ne i u hrišćanstvu i svim drugim monoteističkim religijama. “Tako to ide, najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio” govorio je Đorđe Balašević. Kakav je tvoj odnos prema ovoj temi?
Umem i volim i da oprostim i da zaboravim. Ipak, ne mogu da oprostim izdaju u ime koristoljublja bilo koje vrste. Ne postoji evro, orgazam ili orden koji je vredan izdaje čoveka koji je deo tvog života. Kada se susretnem sa takvim izdajama ne mogu da oprostim i neću jer nemam odgovor na pitanje “zbog čega”.
Za svoj roman “Kao leto” izjavila si da je za mlade čitaoce najpoučniji, za one starije najsentimentalniji, da li i zbog toga što glavna junakinja Lola između ostalog kaže “Život ti je onakav kakvi su ti dani, a srećna si onoliko koliko je bilo noći koje se ne ponavljaju”, može li ova rečenica da nam bude vodilja za neka buduća iskustva, susrete, osećanja?
Dani su nam svima slični, sa manje ili više problema, obaveza i nemira. Zato to veče i tu noć moramo pažljivo planirati svakog dana, osmišljavati… Sa kim ćemo razgovarati, popiti čašu vina ili se zagrliti. Onog trenutka kada dozvolimo da nam noći budu nalik danima ili kada ne osmislimo vreme između kraja radnog dana i odlaska u krevet mi počinjemo da starimo, da nestajemo i da zaboravljamo da nam je život poklonjen i da poklonu ne treba gledati u zube već ga čuvati i od sopstvenih i tuđih slabosti.
Hoće li naša lepa Beograđanka, a Crnogorka po genima, kako za sebe kažeš, uskoro da nas obraduje promocijom svog novog romana, da ljubavlju pobedimo pandemiju u kojoj živimo?
Sanjam leto i nadam se da će korona nestati, da ću putovati na promocije širom regiona, zamišljam sebe i svoje čitateljke u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Herceovini kako u najlepšim haljinama u nekim baštama i ispred biblioteka pijemo vino i pričamo o mom novom romanu. Sve mi to jako nedostaje. Prethodni roman “Ne dam te” nije zbog korone imao takve promocije i imam osećaj bez obzira što je bestseler da ga nisam ni napisala.
Kako se snalaziš sa informacionim tehnologijama i u digitalnom svetu koji je postao naše prirodno okruženje?
Odlično. Ja sam se uvek trudila da živim u duhu vremena. Lako prihvatam sve što je nova tekovina civilizacije u kojoj živim od navika, mode, rečnika do tehnologije.
Naša aplikacija bookmate u ponudi ima milion knjiga, stripova i audio knjiga globalnih i lokalnih izdavačkih kuća, a izdanja su dostupna na srpskom i jos 14 jezika, da li je ovaj vid dostupnosti literature olakšao i vama piscima u smislu da su vaša dela dostupnija čitaocima nego što je to bilo u vreme kada ste knjigu morali imati u rukama da bi ste je pročitali, iako na svojevrstan način književno delo je i sada u rukama autora samo što su ”korice” knjige, ekran telefona, tableta ili laptop.
Nikada ništa neće zameniti osećaj kada držimo knjigu u ruci na plaži, ili u krevetu uz noćnu lampu. Ali znam, nove generacije su navikle da čitaju i knjige na tabletama i telefonima i kao autor ja se i jezikom i stilom svojih priča i romana pokušavam prilagoditi toj vrsti percepcije.
Šta misliš o audio knjigama, slušanju i čitanju književnih dela na srpskom jeziku u izvođenju glumaca ili samih autora?
Upravo spremam dva takva izdanja. Korisno je i ugodno. Dok voziš kola, spremaš kuću ili u nekoj drugoj situaciji gde možeš raditi dve radnje audio knjige su vrhunsko i korisno zadovoljstvo. Mi moramo naše navike i potrebe duše prilagoditi novom načinu života u kojem je vreme skupo, a duša jeftina.
Posetioci Bookmate žurnala i biblioteke mogu pročitati tvoje romane, kratke priče ili pogledati intervjue koje si radila, kakva je tvoja dosadašnja saradnja sa kolegama iz redakcije Bookmate?
Izuzetna, profesionalna i puna razumevanja.