Izvor: Milica Đorđević (Knjigatron)
Izvor: Milica Đorđević (Knjigatron)
Milica Đorđević (Knjigatron) |

Veliki Getsbi - knjiga ili film?

Jedno je čitati verovatno jedan od najpopularnijih američkih klasika, a sasvim drugo gledati šarmantnog Leonarda Dikaprija u još šarmantnijem odelu dobrih dva sata na filmskom platnu.

I nesumnjivo je da dosta vas već u ovom trenutku zna šta biste pre radili, ali hajde - dajte par minuta ovoj diskusiji, možda uspem da vam promenim mišljenje ili potvrdim već steknuto.

“Veliki Getsbi”, roman F. Skota Ficdžeralda, vodi nas u magične i lude dvadesete godine prošlog veka, u jedan američki san raskošnih žurki i bogatih ljudi u kome je granica između čiste predstave i realnog života izmrljana notama džeza. Knjiga je napisana iz perspektive Nika Karaveja, imućnog mladića iz porodice koja već nekoliko generacija obitava u Americi zarađujući novac od gvožđarske robe. Odlučivši da trguje obveznicama, Nik se seli na Istok i počinje da živi u komšiluku misterioznog Džeja Getsbija. Posle nekog vremena, Getsbi počinje da uspostavlja kontakt sa Nikom pozivajući ga na svoje glamurozne žurke i time ujedno stavljajući Nikovu rođaku Dejzi u centar svojih želja i namera. Od tog trenutka, dinamično klupko se odvija, spremno da likove i njihove emocije, živote i nagone zaplete u jedno daleko zamršenije.

Svrha ekranizacije bi trebalo da bude dočaravanje napisanog ali opet u velikoj meri i očuvanje vernosti originalu. Problematika utisaka vezanih za ovu knjigu i njenu ekranizaciju se javlja zbog velikog razdora između napisanog i dočaranog. Međutim, moguće je da za ovo postoji opravdanje.

Sudeći po stilu pisanja, Ficdžerald je bio čovek koji je jednostavnim izrazom objašnjavao komplikovane koncepte. Lepota njegovog stila pisanja se ogleda u više faktora - direktnosti, povremenim i neočekivanim kratkim metaforama, savršeno sročenim životnim lekcijama i sveukupno jednim izrazom koji nije kitnjast, kao što su žurke ovog doba pak bile. Iz tog razloga je veoma teško uopšte koncipirati ekranizaciju i zaista verujem da je jedan dan u Holivudu neko revnosno razmišljao upravo o ovome, sedeći za kancelarijskim stolom, i da je posle par sati mučnog vaganja ta osoba viknula svojoj sekretarici:

“Ma kad je bal nek je maskenbal! Dovedimo ovde Dikaprija, izaberimo najlepše lokacije i da, treba i neko milionče za kostime!”

I zaista, snimiše ga onako svetski. Toliko svetski da vam na kraju bude malo žao što se niste baš tad rodili i što vas čovek poput Getsbija ne drži za ruku dok se vozite u suton u nekom preskupom vintidž automobilu i tako pričate dok vam minuli zraci sunca trepere u očima i… ah, da - roman. Beše postoji i roman. Treba, dakle, da vam pričam i o romanu.

Pa, uz sve dužno poštovanje Leonardovoj lestvici više ka zasluženom Oskaru, Ficdžerald je, koliko god “nedovoljno dobro za toliko popularizovan roman” pisao, ipak istoriji književnosti ponudio nešto veoma vredno, gotovo dragoceno. I ne, to nisu ni fabula, ni likovi, ni opisi. Ma nije to ni onaj treptaj minulih zraka. To je nedorečenost. Prostor. Za vas. Da razmišljate, da maštate, da se nadate. Da sa uzbuđenjem kreirate dijaloge kada se iz date scene izađe, da oslikavate crte lica protagonista, da svaka šljokica na nekoj haljini odražava vaš unikatni set boja. Dakle, otvaranjem stranica ovog romana vi ste više od spektatora. Vi ste neko ko sebi može postavljati pitanja, neko kome se predstava o priči ne završava nakon dva sata u bioskopu i kese puterastih kokica. Na kraju, vi ste zaista neko ko ima priliku da od čoveka koji vas vozi u suton i drži vas za ruku u nekom preskupom vintidž autu napravite vašeg oskarovca.

I poput neminovnosti sunca koje zalazi, ili što bi bolje rekao Skot: “poput brodova koji plove protiv struje”, na kraju se postavlja pitanje - knjiga ili film? Na to vam samo mogu uzvratiti drugim pitanjem: tuđa ili pak vaša predstava?

*napomena: okej je ako vam se više sviđa oskarovac, ljudi smo.

Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)