Vanja Bulić: Najlepše stranice sam napisao na Zlatiboru

TV voditelj, književnik ili pak novinar, Vanja Bulić je dobro poznat skoro svim generacijama. Sigurno ste čuli za “Bisere” ili za noviju emisiju “Posle ručka”, a malo je verovatno da ste znali da je u mladosti bio član rok sastava “Sidra” kao i da je igrao odbojku u “Radničkom”.

Bilo mi je zadovoljstvo da saznam uspomene na detinjstvo kroz tada pročitane knjige, koje priče su mu ostale upečatljive - kako knjiške tako i one iz svakodnevnog života, od strane ljudi koje je sretao na raznim putovanjima i susretima u okviru posla. Izuzetno mi je drago što sve to mogu da podelim sa vama.

Svima ste dobro poznati kao novinar, književnik ili pak TV voditelj, a oprobali ste se u filmu, muzici i sportu. Da li postoji sfera interesovanja koja vam je ostala da joj se aktivnije posvetite ili pridodate još neko zanimanje ili hobi po čemu biste bili prepoznatljivi?

Igram sa kumovima preferans. Osnovali smo Šampionat u kome smo nas trojica jedina ekipa. Na kraju godine dodeljujemo pehar najboljem. Poznajemo se šezdeset godina. Išli smo zajedno u gimnaziju, pa imali rok sastav „Sidra“, bili u istom odbojkaškom klubu „Radnički“… Bio bih dobar predavač iz predmeta kako se gaji prijateljstvo. Šalu na stranu, Srbija je zemlja u kojoj se javnim ličnostima ne opraštaju uspesi u više oblasti. Meni je, na primer, trebalo mnogo vremena da ljudi shvate da jedan TV voditelj, kako su me doživljavali, može da piše i romane.

Nebrojeno mnogo aktivnosti vas vežu za posao - putovanja, promocije, istraživanja, razgovor sa mnogim ljudima na čitavoj putanji, kakve ljude pamtite i po čemu? Da li vam ostaju u sećanju njihove priče i koliko inspiracije crpite iz toga za vaše knjige, ali i za vaš život?

Iako sam kao novinar radio u svim rubrikama, najuspešniji sam bio u pisanju reportaža i u intervjuima, posebno na televiziji. Pošto sam radio veoma škakljive teme, posebno u emisiji “Biseri”, upoznavao sam ljude sa interesantnim i intrigantnim biografijama. Iz tih razgovora je nastao scenario za film “Lepa sela lepo gore”, dve monodrame i četiri romana. Pojedini delovi tih razgovora takođe su bili inspiracija za pisanje priča. Najviše pamtim TV emisije u kojima su mi sagovornici bile žene. Kada žena pristane da otvoreno govori o svom mučnom životu, onda se dobije priča koja se ne zaboravlja. Na primer: u emisiju “Biseri” dolazi majka koja je ubeđena da njen sin dobrovoljac, koji je poginuo na sarajevskom ratištu, nije pronađen i da se u kovčegu nalaze kosti drugog čoveka. Deset godina traje njeno traganje za istinom. Na kraju je to i dokazala. Na početku emisije pitao sam kako da je predstavim i dobio odgovor koji nikada neću zaboraviti. “Ja sam jedna od majki koja kao keruša traži bar jednu kost svoga sina”.

“Najlepše stranice sam napisao na Zlatiboru. Nema razmišljanja o tome gde ću i šta ću da radim poslepodne, telefon isključen, uveče ne razmišljam o sastancima koji me sutradan očekuju. Mirišu borovi, ptice pevaju…”

Koliko vremena provodite danas pišući? Volela bih da podelite sa nama atmosferu tokom procesa pisanja, da li imate omiljeni kutak namenjen za to, spojite li više sati mahnitog pisanja bez prestanka ili to sve varira u zavisnosti od inspiracije? Šta činite kada naiđete na blokadu? Imate li neki specifičan ritual pre nego što sednete da pišete?

Uvek sam pisao pet do šest sati dnevno. Devedesetih godina prošlog veka sam radio na dve televizije – Pink i BK, bio zaposlen kao urednik u “Dugi” i pisao knjige. U pisanju sam nalazio spas od ludila ratnih godina. A sve to je trebalo uklopiti sa ulogom oca tri sina. Moja supruga i ja smo očigledno bili dobro organizovani, što potvrđuje činjenica da su moji sinovi uspešni u poslovima kojima se bave i što su pritom završili fakultete. I danas pišem svakodnevno po pet sati. Od osam ujutro do jedan sat posle podne. Praktično, odlaskom u penziju podareno mi je osam sati koje ne moram da provodim u redakciji. Pred spavanje pročitam ono što sam napisao prepodne, pa u snu, nesvesno, pripremam nastavak za sutra. Nemam nikakav ritual dok radim, ako se ritualom ne smatra kratak pregled štampe na internetu. Najlepše stranice sam napisao na Zlatiboru. Tamo je efekat rada tri prema jedan u odnosu na Beograd. Nema razmišljanja o tome gde ću i šta ću da radim poslepodne, telefon isključen, uveče ne razmišljam o sastancima koji me sutradan očekuju. Mirišu borovi, ptice pevaju…

Vanja Bulić u romanu Tata u drugom stanju iskreno i duhovito opisuje šta sve preživljava Slobodan Boda Dimić dok očekuje porođaj svoje supruge.

Čitajte

Ko je najčešće prva osoba koja pročita vašu knjigu? Delite li sa porodicom svaki detalj tokom stvaranja nove knjige i od koga ponajviše sugestija dobijete?

Prvi čitalac je uvek urednik knjige, s kojim sarađujem i tokom pisanja. U poslednjih deset knjiga to je Dejan Mihajlović. Potom slede lektori, pa korektor. Ne volim da dajem rukopis prijateljima, jer oni nikada neće reći ono što im se ne sviđa. Ne volim ni recenzije knjige, jer i tada na koricama ili unutar knjige odabrani recenzent bira reči. Naježim se kad me neko zamoli da pročitam njegovu knjigu uz molbu da prvo pročitam “sjajnu recenziju”. Po izlasku knjige, prvi čitalac je moja supruga Slađana. A u toku pisanja, konsultujem se sa najstarijim sinom Dušanom. Pomaže mi savetom kako da rešim neke nelogičnosti u triler priči, koja je jako bitna u mojim romanima.

“Jezik mladih govori da su zanemarili čitanje knjiga. Slanje SMS poruka je ogolilo jezik.”

Deca se danas najčešće osećaju primorano da čitaju lektire koje su im nametnute stoga ih neretko i izbegavaju. Nisu okruženi ljudima koji čitaju, većinom su okrenuti televiziji ili igricama i dolazimo do problema. Mislite li da je danas lako približiti književnost mladima ili je to nemoguća misija? Sećate li se vašeg prvog susreta sa lektirom ili knjigom uopšte? Kako ste privoleli čitanje, a onda i pisanje?

I danas pamtim početke mojih omiljenih knjiga. “Kuku, oglasi se kukavica iz Prokina gaja” – “Orlovi rano lete”, Branko Ćopić. “Kad sam je video, stao mi je sat” – “Una”, Momo Kapor. “Gde je to derište, nema ga od jutros” – “Tom Sojer”, a citiranje početka romana Dostojevskog bi potrajalo. Mene je čitanjem zarazio Frederik Ešton, najprodavaniji srpski pisac. To je pseudonim Mitra Miloševića, koji je izmislio Donalda Sikreta, sa nadimkom Lun kralj ponoći. Nekada je postojala edicija X-100 romani. Ti romani nisu imali posebnu literarnu vrednost, ali su bili mnogima ulaznica u svet prave literature. Postojala su i izdanja “džepna knjiga”, koja su se mogla kupiti i u samoposluzi. Tako sam kupio Andrićevu “Gospođicu”, Šćepanovićeva “Usta puna zemlje”, Bulatovićeve “Ljude sa četiri prsta”… Navika za čitanjem se stiče u srednjoškolskim danima. Jedna lektorka mi je rekla da dok čita rukopise novih romana, bez obzira koji je fakultet završio pisac, prepoznaje ko je od njih završio gimnaziju. A to je priča o obaveznoj lektiri. Nije slučajnost da se određene knjige čitaju u određenom uzrastu. Danas đaci dolaze do prepričanih romana, gledaju filmove rađene po knjigama koje bi trebalo da pročitaju. A knjiga i film su dve umetnosti. Nekada se po odličnoj knjizi napravi loš film i obrnuto. Jezik mladih govori da su zanemarili čitanje knjiga. Slanje SMS poruka je ogolilo jezik. Govore u skraćenicama i šiframa. Doduše, i literatura se menja. Umberto Eko je “Ime ruže” skratio za 150 strana shvativši da čitalac traži “brzu” knjigu.

Čitanje knjiga u eletronskoj formi i dostupnost na samo par klikova deluje primamljivo mlađim generacijama, ali sve više korisnika bira elektronsku formu. Ima li nade da se na taj način knjige približe mladima? Kakvo je vaše mišljenje u vezi sa tim?

Potpuno je svejedno u kakvoj je formi knjiga koju čitate. Važno je da čitate. Ja volim da osetim knjigu u ruci, da pomirišem hartiju. Kad vidim da neko čita knjigu u autobusu poželim da ga odvedem na piće. Uvek imam neku knjigu u torbici. Dok čekam u nekom redu, ubijam vreme uz knjigu. Knjiga je danas postala i unosna roba. A to znači da  većina izdavača ne bi štampala knjigu ako ne može na njoj da zaradi. Danas se štampa više knjiga neko ikad. A to znači da se ne čita manje nego nekad. Ako pogledate rang liste najčitanijih knjiga u “Laguni”, videćete da su uvek u vrhu i naši klasici. Inače, žene čitaju više od muškaraca. To se može videti i na književnim večerima, kada su žene brojnije od muškaraca.

Ako ništa ne tražiš, ono što ne tražiš naći će tebe.

Čitajte

“Danas se štampa više knjiga neko ikad. A to znači da se ne čita manje nego nekad.”

Da li biste mogli da izdvojite po jednu knjigu za svaku deceniju Vašeg života koja je na neki način obeležila taj period? Šta je za vas predstavljala književnost kada ste imali recimo 25 godina, a šta predstavlja danas?

U prvoj deceniji “Čarobna riblja kost”, Čarlsa Dikensa, knjiga koju sam dobio kao odlikaš u trećem razredu. U drugoj deceniji “Tihi Don”, Mihaila Šolohova. Treća decenija – “Foliranti”, Mome Kapora. Četvrta decenija – “Ljudi sa četiri prsta”, Miodraga Bulatovića. Peta decenija – “Zelena čoja Montenegra”, Mome Kapora. Šesta decenija – “Druid iz Singiduna”, Vladislava Bajca. Sedma decenija – “Konstantinovo raskršće”, Dejana Stojiljkovića… Knjiga mi je uvek bila povod za razmišljanje, ali i za razbibrigu.

Priča o prijateljstvu autora, Mome Kapora, sa Zukom Džumhurom, koji o Knjazu Nikoli i Osman paši zajedno pišu scenario

Slušajte

Bestseler prodat u više od 70.000 primeraka samo u Srbiji.

Čitajte

Možete li da izdvojite jednu ili dve knjige koje su vas oblikovale u čoveka kakav ste danas? Kako ste otkrili carstvo knjiga i koja osoba je glavni „krivac“ za to?

Iskreno, to su knjige koje sam čitao jer su bile obavezna lektira. „Rat i mir“, „Na Drini ćuprija“, „Koreni“, „Pesma“, „Proces“, „Starac i more“, „Nečista krv“… „Glembajeve“ nisam razumeo. Potpuno me otreznilo i izlečilo od romantizma „Vreme smrti“. Moj otac je bio na Golom otoku. Kad sam pročitao roman „Priznanje“ Artura Londona, potpuno sam se otreznio. Artur London je čehoslovački komunistički političar koji je proglašen trockistom, pa je preživeo Golgotu sličnu našim Golootočanima. Zatim su usledile Solženjicionove knjige, pa Kišova „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Glavni krivac za otkrivanje carstva knjige, kako ste postavili pitanje, jeste moja znatiželja, koju sam iskoristio i za pisanje dnevnika. Dnevnik sam pisao pet godina, od moje šesnaeste do dvadeset prve godine. Nedavno sam, posle nekoliko desetleća, čitao moj dnevnik i bio prijatno iznenađen. Jasne, koncizne rečenice. Kao što pišem i danas.

Smeštena u vreme političkih promena i previranja srpskog građanskog društva s kraja XIX i početkom XX veka, priča prati živote Aćima Katića

Čitajte

Jedan od najznačajnijih romana XX veka

Čitajte

Napisali ste romansirane biografije pojedinih naših glumaca. Da li ste nekad razmišljali da napišete autobiografiju? Koliko bi to bilo izazovno za vas?

To su romansirane biografije Petra Božovića, Miše Janketića, Seke Sabljić, Marka Nikolića i Lazara Ristovskog. U tim knjigama ima stvari koje nikada nisu rekli novinarima. Bio sam posebno polaskan kada mi je Petar rekao kako sam napisao mali roman u kome je on glavni junak. Te knjige su pisane nakon što su glumci dobili nagradu “Pavle Vujisić”. Oni su me izabrali za “autobiografa”, što je posebna čast. U mom romanu “Oko otoka” prva trećina knjige se može nazvati autobiografskim štivom. Pre desetak godina hteo sam da počnem da pišem roman “Ispod Duge”. Tema mi je bila pet godina rada u časopisu “Duga” devedesetih godina. Danas sam potpuno siguran da je “Duga” bila najpošteniji svedok tog vremena.

Kako posmatrate interakciju sa vašom publikom? Koliko vam je važna povratna reakcija i da li pamtite neku anegdotu sa vašim čitaocima kao nešto što uvek i rado prepričavate?

Književne večeri su za mene pravi praznici, posebno književne večeri u unutrašnjosti, u bibliotekama. Volim da na ulazu dočekam svakog čitaoca koji je došao na književno veče i da mu se zahvalim što je odlučio da dva sata provede sa jednim piscem. Pre dve godine sam dobio nagradu “Radoje Domanović” za knjigu satiričnih priča “Rupe u glavi”. U početku sam čitao na književnim večerima satirične priče sa temom politike. Dogodilo se nešto što nisam predvideo: ljudi su uglavnom ćutali i gledali u patos kao da se pribojavaju da će im neko prebaciti da prisustvuju antidržavnom skupu. I to je odlična tema za satiričnu priču. Taj neopravdani strah od snage pisane reči.

Nagrada Radoje Domanović

Čitajte

Za kraj, ukoliko biste vratili film unazad, i ugledali sebe kao dečaka kako stoji pored vas, šta biste mu šapnuli?

Ništa. Ne bih da mu kvarim detinjstvo. Samo bih se nasmejao.

Predvodnik epohe moderne srpske proze i psihološkog romana.

Čitajte

• knjiga