“Postoji legdenda o ptici koja peva samo jednom u životu, umilnije od svakog drugog stvora pod kapom nebeskom. Od trenutka kada napusti gnezdo, ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. A onda, pevajući među njegovim okrutnim granama , nabada se na najduži, najoštriji trn. I dok umire, uzdiže se iznad sopstvenog samrtnog grča da natpeva ševu i slavuja. Cena jedne takve uzvišene pesme jeste njen život. Ali čitav svet zastane da sluša, a Bog se na nebu osmehuje. Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.“
Na samom početku knjige vas dočeka ovaj citat. Moja drugarica često kaže da ovaj tekst shvatite tek na kraju knjige. Njegovo značenje i simboliku. I da vas dubina ove priče tek onda pogodi. Često mi se dešava da se setim ovog uvoda.
Čitajući ovu knjigu otrićete predele i lepote Australije. Modu sa kraja dvadesetog veka. Običaje koji krase ovu zemlju i porodičnu tragediju i nesreću koja ne može da zaobiđe porodicu Kliri.
Megi je najmlađi član porodice Kliri i pritom jedina devojčica. Odrasla sa braćom uvek se borila za svoje mesto u domu. Majka Megi nikada nije primećivala, zanemarivala je i nije imala želju da se bavi sa njom, jer žensko dete će se uvek snaći. Ralf je mladi sveštenik. Prepun ambicija i željan znanja. Megin otac dobija poziv od svoje starije sestre da dođe da vodi njeno imanje i posed jer ona više ne može. Klirijevi napuštaju svoj dom i sele se u Australiju. Na stanici ih dočekuje Ralf i prvo što primećuje je Megi, lepa ali zapuštena devojčica od desetak godina koja stoji sama iza cele porodice. Kao da im ne pripada.
Odmah da naglasim. Bilo mi je jako čudan taj odnos Megi i Ralfa jer vi na samom početku znate da će se između njih desiti ljubav. Međutim s vremenom se naviknete i shvatite da to nije ona ljubav i da je Ralf od samog početka samo brinuo i čuvao Megi i pokušavao da je zaštiti.
Kako Megi raste i stasava u devojku, tako Ralf otkriva da se ta ljubav menja i počinju da se izbegavaju. Sve do trentuka dok Megina tetka ne umre i ne ostavi celu farmu i imanje pod velom tajne . Megi i Ralf se boje svojih osećanja i jedno drugo ne mogu da pogledaju u oči.
Prvi tom mi je bio malo težak za čitanje jer je zaista bilo jako puno opisa svega i svačega. Od zmija otrovnica, do kiša i požara koje nam je autorka do detalja opisivala. Međutim, zaista mi je bilo lako da se prebacim u to vreme i zamislim sebe pored Megi i Ralfa kako pratim njihovu priču. Osim njih dvoje saznaćemo koje sve to tajne skriva Fi, Megina majka, šta se dešava sa njenom porodicom i sa braćom. Ispratićemo i misteriju oko Frenkovog izgleda i zašto ga otac mrzi iako ga Megi i majka toliko vole.
Film i serija koji nose naziv „Ptice umiru pevajući“ još uvek nisam odgledala jer sam dobila dosta upozorenja da Ralf kakav je u knjizi nema veze sa onim na filmskom platnu.
Sve u svemu bila je ovo pretopla vožnja po pustim i vrelim delovima Australije i očekujem jedan hladan tuš sa nastavkom drugog toma ove knjige.
Xoxo
AkoMenePitate