Tri književna lika sa kojima bih popila kafu (ili vino)
Mislim da sam poslednji put popila čašu vina pre nekoliko godina. I to belog. Bez kisele vode. Nekada sam bila hardcore. Zbog svega toga, naslov ovog teksta trebalo bi da glasi: „Tri književna lika sa kojima bih popila čaj, kiselu vodu (dok sagovornik prekoputa mene ispija flašu najboljeg crnog vina) i butterbeer (jer jednom se živi).
Jutro, čaj
Moja prva sagovornica sa kojom pijem čaj (najverovatnije od kamilice, jer - toliko sam jednostavna) u njenom domu, jeste Brit – Mari; presimpatična šezdesettrogodišnjakinja koja nipošto nije pasivno-agresivna, opsesivno-kompulsivna, žena koja uopšte nema predrasuda i žena koju ni najmanje ne zanima šta drugi ljudi misle o njoj. Ili se barem trudi da tako bude. Dogovor za čajanku bio je u 10 sati ujutru, i naravno da sam stigla tačno na vreme, jer bih u suprotnom ostala bez čaja. Kada malo bolje razmislim, ipak je bilo bolje da se naš razgovor odvija na nekom neutralnom terenu, jer nisam baš sigurna da li bi mi Brit – Mari dozvolila da pređem njen prag onako kako se obično ulazi u tuđ dom. Ali, o tome nekom drugom prilikom. Zahvaljujući jednom od najpoznatijih švedskih blogera (od nedavno i pisaca), Fredrika Bakmana, ova neobična džangrizava komšinica ugledala je svetlost dana, najpre u romanu “Moja baka vam se izvinjava”, gde je predstavljena kao jedan od sporednih likova koji se čitaocima toliko dopao, da je Bakman jednostavno morao da joj posveti celu jednu knjigu, kada je i nastala priča “Brit – Mari je bila tu”. I hvala mu na tome. A sad, da pređemo na stvar.
Na našoj čajanci, na kojoj bi, osim čaja, sigurno bilo i ukusnih domaćih keksića napravljenih od strane moje sagovornice, prvo što bih je pitala (posle recepta za navedenu poslasticu, naravno) bilo bi - koliko je zapravo teško, a jednostavno, promeniti život iz korena kada ste već izgrađena ličnost, i koliko je zapravo komplikovano krenuti putem samospoznaje nakon čitavog života provedenog životareći za sebe a živeći za druge? Pitala bih je i koliko je teško krenuti dalje nakon četrdeset godina provedenih pored jednog muškarca, u čijoj senci ste svih tih godina živeli, i odakle Vam hrabrosti da se nakon svih tih godina prvi put zauzmete za sebe, pa makar to bio i odlazak u Ikeu, kupovina nameštaja i sklapanje istog? Kako je to izaći iz ušuškane zone komfore i predati se stvarima koje su Vam ceo život bile nezamislive, poput fudbala? Verujem da bi njen odgovor na većinu mojih pitanja bio - “Ponekad je lakše živeti s tim da ne znate ko ste, ako barem znate gde ste”. I to bi meni bilo sasvim dovoljno. Brit – Marin dom napuštam sa receptom za keksiće, ali tek nakon što me je naučila koji je to jedini ispravan način za odlaganje escajga: viljuške, noževi, kašike. I nikako drugačije. “Pa, nismo valjda životinje?”
Podne, kisela voda
Po izlasku iz Brit – Marinog besprekorno sređenog enterijera, put me dalje vodi u Rusiju, tačnije u luksuzni hotel Metropol koji se nalazi prekoputa Kremlja i gleda na Boljšoj teatar, i to na ručak sa grofom Aleksandrom Rostovim, nepopravljivim aristokratom i večitim hedonistom, koga je oživelo pero Ejmora Toulsa, autora romana „Džentlmen u Moskvi“.
Grof i ja najpre diskutujemo o hrani (naravno) i svim neverovatnim ukusima u kojima moj sagovornik svakodnevno uživa već duži niz godina, a potom, nakon nekoliko njegovih prekornih pogleda upućenih mojoj čaši punoj kisele vode, naš razgovor odlazi u smeru tema vremenskih i prostornih granica, čovekove borbe protiv rutine, samoće i prolaznosti života. Na sva moja pitanja, grof, ispijajući najbolja vina hotela Metropol, odgovara džentlmenski, otmeno, šarmantno. Podseća me koliko je bitno uživati u svakodnevnim malim stvarima, neznatnim sitnicama koje zapravo čine da se čovek ponovo oseti živim, ma koliko rutina pokušavala da ga usisa u svoje kandže. Te sitnice mogu biti odlazak kod berberina, čitanje knjiga, isprobavanje novih jela, posmatranje prolaznika sa različitih prozora hotela ili pak nenadani susreti sa ljudima različitog pola, uzrasta, zrelosti i obrazovanja. Moje poslednje pitanje upućeno grofu tiče se njegovog ljubavnog života (pitam za drugaricu, naravno), a on me, nazdraviviši poslednjom čašom vina, ispraća rečima: „Zar gledanje svog posla više nije predmet koji se uči u školama?“ Šah – mat.
Veče, butterbeer
Do mog poslednjeg odredišta za danas stižem putem Patforme 9 i ¾ (na koji tačno način, neću vam otkriti, jer ne znam da li neki Normalac možda čita ovo), i nakon dugog putovanja vozom, konačno stižem u selo Hogsmid na kriglu butterbeer-a sa Hermionom Grejndžer. Da, da, baš sa njom! Nakon što se odvojila od Rona i Harija koji je u selo došao ispod nevidljivog ogrtača, sele smo u obližnje mesto nalik pabu, gde sam počela da ispijam ovo čuveno pivo neobičnog ukusa sa jednom od meni najinspirativnijih ženskih likova iz serijala o „Hariju Poteru“. Razgovor kreće od samog početka, tačnije od momenta kada je, kao dete Normalaca, Hermiona sa jedanaest godina dobila pismo u kom su se krile reči koje verovatno većina od nas želi da pročita – Primljena si u Hogvorts! Ova talentovana veštica najpre mi otkriva sve sočne tajne i detalje iz kuće Grifindor, a zatim mi otkriva na koji način je dobila vremenski okretač, za šta ga je sve upotrebila (nije samo za časove!), i kako se to bori za prava kućnih vilenjaka svojim Udruženjem boraca za ljudska prava ugroženih vilenjaka. Nakon što mi je otkrila nekoliko čini za koje nikada nisam čula, i poverila mi se u kakvom je odnosu sa Ronom, ispratila me je rečima: „It’s leviOsa, not leviosA“. Usput sam zapisala na začaranom papiriću tajni recept za butterbeer, i krenula dalje.
Vidimo se na sledećem ispijanju „kafe i vina“ sa nekim drugim književnim likovima.
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)