Foto: opera-online.com/de/items/personnalities/tracy-chevalier-1962
Foto: opera-online.com/de/items/personnalities/tracy-chevalier-1962
Marko Kovačević |

Trejsi Ševalije: Kad se istorija i književnost spoje

Ona je autorka svetskog bestselera "Devojka sa bisernom minđušom". Čitaoci u Srbiji imali su priliku da je upoznaju, kada je bila gošća Beograda i tada smo mogli da spoznamo da je predusretljiva, u stanju da satima potpisuje svoje knjige i razgovara sa svojom publikom. Ona je Trejsi Ševalije.

Istorijski roman je možda žanr koji se najviše čita na našem podneblju; ili se bar najviše prevodi i izdaje. U moru pisaca koji pišu istorijske romane, teško je izdvojiti se. Sam čin pisanja ovakvog romana je dosta zahtevan i komplikovan, jer, da bi istorijski roman bio dobar, mora precizno pratiti samu istoriju tog mesta ili tog događaja o kom je, i sitnica može da ga upropasti. Jedna od spisateljica koja se isprofilisala kao jedna od najboljih spisateljica istorijskih romana je Trejsi Ševalije, našem podneblju poznata od početka ovog milenijuma kada su prvi put njeni romani prevedeni na srpski. Ali Trejsi Ševalije nije samo dobar pripovedač, ona je spisateljica koja svoje istorijske romane koncipira na jedan skroz interesantan način. Nekima možda jeste predstavnik lakše literature, ali činjenica jeste da Trejsi Ševalije svojim romanima pristupa na jedan unikatan način.

Trejsi je rođena u Vašingtonu u Americi 1962. godine. Odrasla je bez majke (koja je umrla kada je Trejsi imala samo 7 godina), a njen otac bio je fotograf koji je radio za Vašington Post više od 30 godina. Nakon završenog fakulteta u Ohaju, Trejsi se seli u Englesku gde kreće da radi u izdaštvu. 1993. godine kreće da uči kreativno pisanje, a jedan od njenih mentora bili su popularni pisci Malkolm Bredberi i Rouz Tremejn.

Ono što karakteriše romane Trejsi Ševalije jeste istorijski kontekst u koji ih ona smešta. Za razliku od većine pisaca istorijskih romana koji smisle svoju priču i smeste u istorijski period o kom znaju najviše, Trejsi se trudi da u svoje romane ubaci i istorijske likove koji su nama nepoznati, ali koji su zaista živeli. Dakle, Trejsi pre svakog svog romana maksimalno istraži ne samo period o kom piše, već i grad, i ulice, kao i ljude koji su u tom trenutku tu živeli, njihove porodice i tako sama sklapa istorijske puzle. Sve njene priče sadrže istorijske likove, neke manje, neke više poznate, i u tome leži njena čar. Ona ne piše o tome kako se neki događaj desio, već piše kako je taj događaj mogao da se desi, imajući u vidu okolnosti.

Ako vam nije jasno kako to ona gradi priču baziranu na istorijskim činjenicama, možete to lako shvatiti nakon čitanja njenog najpopularnijeg romana, “Devojka sa bisernom minđušom”. Ovaj roman bavi se istoimenom slikom poznatog holandskog slikara Vermera koji je živeo i radio u Delftu u Holadniji u toku 17. veka. Dajući glas njenoj protagonistkinji Grit, Trejsi je napisala priču oko toga kako je do stvaranja ove slike moglo doći - a ne kako je došlo - što je samo po sebi interesantno. Glavna junakinja romana je mlada Grit, devojka koja dobija posao pomoćnice u kući poznatog slikara Vermera, kako bi uspela da zaradi za sebe i tako pomogne svojoj siromašnoj porodici. Kako vreme bude odmicalo, Vermer i Grit će stvoriti poseban odnos koji će rezultirati time da ona bude model za ovu popularnu sliku.

Ono što je jako bitno napomenuti jeste da se događaji iz romana nisu zaista desili, već da je to samo vizija Trejsi Ševalije kako je do toga moglo da dođe. Sličan način pisanja istorijskih romana imale su i Margaret Atvud u romanu “Alijas Grejs”, ili Hana Kent u romanu “Pogrebni običaji”, a ovaj stil pisanja istorijskih romana se drugačije naziva historiografska metafikcija, koja obuhvata fikciju, istoriju i teoriju. Dakle, to su teorije pisaca kako je do određenog događaja moglo doći. U “Devojci sa bisernom minđušom”, Ševalije to istražuje na sjajan način, prvenstveno jer je u priču uključila i istorijske činjenice. Ona će opisati druge Vermerove slike koje zaista postoje, Gritinom ocu će dati posao izrade pločica (plavo-belih pločica po kojima je Delft, grad u koji je priča smeštena, poznat), pominje i Staru i Novu Crkvu koje su zapravo i bile dve glavne odrednice u gradu u tom periodu. Osim toga, neki od likova u romanu su takođe istorijski likovi - osim slikara Vermera, tu su i njegova supruga Katarina, njena majka Marija Tins koja je bila uticajna dama u tom periodu, naučnik Entoni van Lijuvenhok, i drugi.

Ali nije samo sjajna “Devojka sa bisernom minđušom” roman historiografske metafikcije - Trejsi Ševalije koristi ovu formulu za svaki njen roman. Njen treći roman, “Pali anđeli”, koji je takođe doživeo veliku popularnost, bavi se dvema devojkama čija je imena pronašla na spomenicima na Hajgejt groblju u Londonu, te je istražila istoriju njihove porodice i tako napisala priču o dve porodice iz više klase koje pokušavaju da se izbore sa svim onim što period nakon Prvog svetskog rata donosi. Njen sledeći roman, “Dama i jednorog”, u centru ima stvaranje istoimene tapiserije koju je Trejsi istražila, kao i to kako je do njenog stvaranja došlo.

Neki likovi iz Trejsinih romana su zapravo istorijski likovi za koje mnogi ne znaju. “Plameni sjaj”, je, recimo, roman koji nam približava engleskog poznatog romantičara Vilijama Blejka, dok su “Izuzetna stvorenja” posebna jer nam Trejsi otkriva njenu verziju priče iza Meri Ening, jedne od najbitnijih žena u svetu potrage za fosilima. Dakle, likovi Trejsi Ševalije nisu samo poznate istorijske figure, niti su događaji o kojima ona piše opšte poznati istorijski događaji. Ona na jedan poseban način prepričava neku manje poznatu istoriju, bacajući svetlo na neke istorijske figure o kojima bismo možda želeli da znamo više, i koji ne zaslužuju da budu zaboravljeni.

Njen pretposlednji roman, “Plodovi na vetru”, smešten je u period američke zlatne groznice, odnosno serije velikih potraga za zlatom koja je počela da se odigrava od sredine XIX veka u svim krajevima sveta. Osim ovog istorijskog motiva, ona nas u ovom romanu upoznaje sa Džonijem Eplsidom, američkim voćarem koji je živeo i radio u Americi od kraja XVIII do polovine XIX veka. Eplsid je odgovoran za širenje drveta jabuke u Pensilvaniji, Ontariju, Ohaju, Indijani i Ilinoisu. Iako je Džoni Eplsid mahom nepoznata osoba većini stanovništva ove planete (posebno van Sjedinjenih Američkih Država), on je vrlo poznat u svetu voćara gde se smatra i herojem jer je nesebično širio, delio, pa i samim tim i reklamirao sađenje drveta jabuke.

Međutim, Trejsi se ne bavi samo ovim, iako joj je ovo jača strana. U okviru edicije Hogart Šekspir, koja za cilj ima ponovno prepričavanje Šekspirovih tragedija i komedija ali kroz nove priče, Trejsi je napisala roman “Novi učenik”, odnosno njenu verziju Šekspirove tragedije “Otelo”. Trejsi Ševalije je uspešno prebacila ovu dramu u američku osnovnu školu za vreme ’70-ih godina prošlog veka, na dan kada se mali Osei, dečak crne boje kože, prvi put pridružuje novom razredu. “Novi učenik” je spoj klasičnog i modernog. Pored ovog romana, Trejsi je takođe i urednica zbirke priča “Dame biraju”, a svaka od tih priča napisana je od strane neke druge spisateluice i inspirisana rečenicom Čitaoče, udala sam se za njega iz romana “Džejn Ejr” poznate britanske spisateljice Šarlot Bronte.

Ono što je sigurno jeste da, koji god roman Trejsi Ševalije uzmete u ruke, imaćete šta da istražite u toku i nakon čitanja, u čemu i leži njena čar. Neki njeni romani su malo sporiji, dok se drugi, kao “Devojka sa bisernom minđušom” čita magija, ali svaki ima istorijsku podlogu koju vredi istražiti, posebno ako ste ludi za manje poznatim istorijskim činjenicama.