Toni Parsons – Umetnost pisanja stvarnih priča

Toni Parsons je dobro poznat i vrlo voljen među domaćom publikom. (Muzičk)i novinar, u vreme kada je to bila prava profesija koja je nešto značila, uplovio je u spisateljske vode kultnim romanom „Čovek i dečak“ koji je postao svetski bestseler. Usledilo je još nekoliko romana, a onda – bombastičan preokret. Parsons je napisao odličan kriminalistički roman „Jedan po jedan“ – prvi u nizu romana o detektivu Maksu Vulfu koji je oduševio publiku.

U međuvremenu, Parsons je bio gost Lagune i beogradskog Sajma knjiga, družio se sa čitaocima i novinarima i vrlo je, što je neskriveno pokazao, uživao u poseti i ljudima.

Posle nekoliko romana o Vulfu, umorio se od svog detektiva i opet napravio obrt – napisao je samostalni roman „Žena bližnjega tvoga“ koji je kombinacija svega onoga što volimo kod Parsonsa – emocije i nežnosti „Čoveka i dečaka“ i napetosti Vulfovog serijala. U pitanju je univerzalna priča o ljubavi, romansi, porodici (i porodičnoj drami) i ubistvu.

BookMate žurnal je sa Parsonsom razgovarao o novom romanu, ljubavi, pisanju i porodici, planovima za budućnost i Beogradu.

Popularnost ste stekli romanom „Čovek i dečak“ i serijalom o Maksu Vulfu, a sada ste iskombinovali priče o ljubavi, romansi, drami i ubistvu u romanu „Žena bližnjega tvoga“. Šta vas je inspirisalo da napišete ovaj roman?

Prvobitna inspiracija za roman je bio pokušaj da iskombinujem sve elemente mojih ranijih romana – emotivnu snagu “Čoveka i dečaka” i sve porodične stvari i odnose muževa i žena, roditelja i dece, ali ispričane u formi krimi trilera, sa ubistvom u centru svega. Bio je to, zapravo, pokušaj da se iskombinuje “Čovek i dečak” sa romanima o Maksu Vulfu.

Ono što mi se dopalo u romanu je što on nije samo krimić, već i porodična drama. Pišete o posledicama afere i koliko ona utiče na brak, vezu. Koliko vam je bilo važno da pišete o tome?

Shvatio sam da su moje omiljene knjige kombinacija više žanrova. Volim ljubavnu priču, ali volim i krimi priču i misteriju. A najviše volim kada su sve te stvari upakovane u jedan paket.

Stoga, kao što si i primetila, bilo je potrebno da se vide posledice stvari koje ljudi urade. Prečesto u trilerima ili krimi pričama nemate osećaj da su prava ljudska bića u centru svega. Ko je povređen, ko je iskusio izdaju i strah i sve one stvari koje osećamo. Neko je jednom rekao da svaki zločin pogađa bezbrojne živote i želeo sam da uhvatim taj osećaj. Uz to, volim da pišem o svim tim stvarima – muškarcima i ženama, roditeljima i njihovoj deci ali, istovremeno, i da smislim misteriju koja će držati čitaoce do poslednje stranice.

Krimi žarn je mahom orijentisan ka muškoj publici sa muškim likovima. U ovom romanu, Tara je ta koja ima aferu i koja je pokretač priče, koju, istina, vidimo i iz Kristijanove perspektive. I u prethodnim romanima imate snažne, upečatljive ženske likove. Kako vam to polazi za rukom?

Postoje dve misterije u ovom romanu – ko je ubica? I da li će ovaj par ostati zajedno? Nije mi lako da ubedljivo pišem o ženama, kao što to radim kada je reč o muškarcima. Potrebno je mnogo truda da pogodim. Ali znam da sam na dobrom putu kada se ženama dopadne knjiga i lik. Moj urednik je žena – i majka i bajka – i nema problem sa time da mi kaže kada mi neki ženski lik razmišlja (ili priča ili se ponaša) kao muškarac! Stoga, potrebno je rada da pogodim ženske likove i da oni budu uverljivi, ali je to uvek vredno truda.

Ono što mi se dopalo u romanu je što pokazuje kraj jedne veze, jednog braka, ali ne i kraj ljubavi.

Kao što si i primetila, ljubav može da preživi sve. Ako može da preživi smrt, nema razloga da ne pregura aferu ili kraj braka. Verujem u pisanje o stvarnom svetu, ali isto tako verujem u srećan kraj.

Dali ste vašim likovima karijere koje su prilično „lične“ i vezane za vas, zašto?

BIlo mi je važno da moji junaci budu što je moguće više stvarni. Zato sam im dao karijere koje su bliske mojoj. I to ih čini stvarim. Takođe mi je interesantno to što se industrije menjaju i poslovi nestaju – nikada ne očekujete da će vaš posao pregaziti vreme i tehnologija, a onda se to dogodi. Ja sam to definitivno iskusio kao “štampani” novinar. Uvek pomislim na kovača koji pravi potkovice i misli “Pa, ljudima će uvek biti potrebne potkovice” i onda se, iznenada, na horizontu pojavi prvi Fordov model T. Često sam se tako osećao dok sam pisao za novine i časopise – da moja profesija odlazi u istoriju.

Ali pisac ne može da piše samo o svom životu i iskustvima – to je previše usko i ograničavajuće. Želeo sam da Tara jaše i voli konje i da kao devojčica bude okružena njima, a ja ne znam apsolutno ništa o konjima, niti o učenju dece jahanju, niti kako se gaje konji. I zato sam istraživao sve dok nisam osetio da mogu da mogu da pišem o tome i da to zvuči stvarno. Ukratko, koristite svoj život da bi knjiga bila realna, ali morate da znate kada vaš život nije dovoljan i onda morate da knjigu ispunite i oživite iskustvima koje nikada niste doživeli. Mada se sada osećam kao ekspert kada je reč o uzgoju konja!

Kako je bilo sa „Čoveka i dečaka“ preći na krimi romane? Da li ćete se vratiti Maksu Vulfu?

Prelazak sa “Čoveka i dečaka” na krimiće mi je delovalo prirodno – mislio sam da je vreme da stvorim serijal o jednom junaku – Maksu Vulfu – i vidim kako je to. Kada sam bio klinac, omiljeni romani bili su mi Ijan Flemingovi o Džejmsu Bondu. Zato sam i hteo da se oprobam i vidim da li mogu da izmislim svog heroja. Mislim da ću se vratiti Maksu Vulfu za nekoliko godina, kada Skaut postane naporna tinejdžerka, jer to otvara mnogo kreativnih mogućnosti.

Na čemu sada radite?

Ja uvek radim! Upravo sam završio roman koji će izaći dogodine The People Next Door (u slobodnom prevodu “LJubi bližnjeg svog”). Reč je o još jednom samostalnom trileru kao “Žena bližnjega tvoga”. Taj roman je gotov i trenutno razmatram sa izdavačem šta dalje – ja sam za još jedan porodični triler, jer mislim da imam stvarno dobru ideju za njega, pa onda roman o Maksu Vulfu i njegovoj ćerki tinejdžerki.

Postoji li žanr u kome biste želeli da se oprobate?

Žanr koji me najviše interesuje – koji bi bio samo taj žanr i ništa više – bi bila ljubavna priča.

Čega se sećate sa Sajma knjiga? Kako ste se proveli? Najdraže uspomene?

LJudi su ono čega se najviše i najradije sećam sa Sajma knjiga. I njihovog entuzijazma i njihove ljubavi i uzbuđenja. Poseta Beogradu bila je jedan od najboljih trenutaka u mom životu. Uživao sam u svakoj sekundi i rado bih je ponovio, čim me pozovete.

Ako volite Parsonsa, ovo je preporuka knjige koju morate da pročitate. Od autora bestselera Čovek po imenu Uve. Mala knjiga sa velikom porukom koja će dugo ostati u srcima čitalaca.

Čitajte

• knjiga