Sekunda u kojoj ste možda sebe zamislili na dvocifrenom spratu, u stanu sa prozorima od poda do plafona u kome obična dremka izgleda poput lebdenja među oblacima. I to bukvalno. Ali hajde, čak iako možda u vašem umu nema sećanja na tako nešto, ono što gotovo svi na planeti znaju jeste da je Njujork mesto gde ljudi idu da ostvare svoje snove. Idu tamo da stvore nov život kako se nijednom, čak ni na momenat, ne bi osvrnuli i pogledali nazad, u zemlju bez metroa. Upečatljive crvene korice knjige „Tamo je ovde” pak ispisuju drugačiju sudbinu. Među velikim slovima naslova ističe se natpis „morala je da ode u Njujork da bi se vratila sebi”. I sada čak i vi, koji nikada niste maštali o dremki među oblacima, zbunjeno odmahujete glavom pitajući se što se uopšte priča o bilo kakvom vraćanju. Pa to je Njujork zaboga! U suštini, naša autorka Maja Lalević Piščević nije znala kako će se stvari odviti kada se ukrcala na ovo prekookeansko putovanje. Sigurna sam da je tokom svog boravka u Njujorku barem jednom sa istim pitanjem odmahivala glavom. Ali, kroz koncizan stil pisanja, direktno ali ponekad metaforom, kroz svakodnevne događaje i nasumične ljude u ovom delu je opisala nepoznate sile koje nas ipak vuku nazad. Pa opet, sile koje nas na čudan način guraju i napred, s tim što ne znamo da li je to napred ono nazad ili ne. Ona govori o komplikovanom konceptu zvanom dom, pokušavajući da u svojim šetnjama mnogobrojnim njujorškim parkovima odgonetne gde srce drema - nazad ili među oblacima na dvocifrenom spratu.
Maja Lalević Piščević, rođena na početku šezdesetih godina prošlog veka, glumica, advokat i spisateljica, je u svega par stotina strana opisala svoje njujorško iskustvo - takozvani limbo od godinu i po dana, o kome je svake nedelje pisala za kolumnu u Nedeljniku. Veljko Lalić, glavni urednik Nedeljnika ju je nazvao ženskim Kaporom u Njujorku, svestan činjenice, kako i sam kaže, da je kroz Majine isečke iz života svedočio romanu u nastajanju. Maja je u jednom od prvih poglavlja, opisujući momenat poletanja aviona, napisala:
“…bila sam srećna što pred sobom imam vreme u kome više nisam tamo odakle odlazim, a još nisam stigla tamo gde idem”.
Kroz ovo ali i kroz njeno spoljašnje i pre svega unutrašnje putovanje, možemo na trenutak osetiti nagoveštenu početničku lepotu nepripadanja. Uverenje da je jedino manje bolno od životne raskrsnice nepripadanje istoj i da izmeštena pozicija u kojoj posmatrate naizmenično paljenje crvenog i zelenog svetla jeste jednosmerna karta za duševni mir. Čitajući ovo delo, ne bi bilo iznenađujuće da sebe zateknete u istom stanju. Jer i kada je Maja trčala kroz njujorške parkove, na klupama je sedeo njen drugi život, jasno joj stavljajući do znanja da njeno srce, koliko god pokušavala sebe da ubedi u suprotno, ipak stoji na raskrsnici, jednom nogom u brzom vozu a drugom u zemlji bez metroa.
Kroz upečatljive naslove poglavlja poput „Juga na Brodveju”, „Sunce tuđeg neba” i „Poslednji put kući u Njujork”, kao čitalac stupate u ulogu tog srca. Vaše čitalačko iskustvo prati neodređenost i vaganje, u kome su vam oba sveta slatka ali u svakom od kojih nešto nedostaje. I šta god to bilo, pojavljuje se u onom drugom. Poglavlja Majinog života su poput vijugavih uličica koje zadiru duboko u prošlost, u jednu blistavu Jugoslaviju smeštenu u izlog njujorške knjižare. Olja Bećković, komentarišući ovu knjigu naglašava: „Ovo nije vodič za snalaženje u Njujorku”. I to je istina. Ali, složila bih se sa njom da ovo jeste vodič neke vrste. Tako sebi kao laiku i mladoj duši koja ne može niti će ikada moći da razume dubine Majinog srca smeštenog u Srbiju pre Srbije ali kao osobi koja je kroz njen živopisan stil pisanja uspela da oseti deo tog sveta, dajem slobodu da ovo delo svrstam u vodič za snalaženje u svom sopstvenom srcu. Vodič koji mi je pomogao da zamislim svet oko sebe kada moj neboder zagrli magla. Jer ipak, nisam ni ja neki obožavalac tog famoznog Njujorka ali opet mi je primamljiv osećaj koji je i Maja svrstala u one koje će joj nedostajati. To je takozvano buđenje kada ne znam gde sam. Osećaj kada je ona magla skroz okej. A opet, nisam ni ja neko ko bi voleo da ode odavde, i volim svoju zemlju bez metroa i to ponajmanje zbog činjenice što ona taj metro nema. U Beogradu sam prvi put zaplakala u junu devedeset devete, u naručju svoje majke, koja je bila umirena ljubavlju na prvi pogled, daleko svesna tutnjanja bombi. Kada su me izneli iz bolnice udahnula sam beogradski vazduh i tada je usledila moja ljubav na prvi pogled a toga ama baš nisam bila svesna. Još manje sam bila svesna da je moja ljubav na prvi pogled zapravo bila dva lica - mamino i tatino dok su me nosili kući. I ne znam da li me voli ili ne, ovaj Beograd, ovaj moj dom. Mislim da to nije ni važno. Jer šta je na kraju dom? Pa, kao što sam rekla, laik sam za život. Ali ću se koristiti rečima autorke ovog dela.
„Na kraju sam shvatila da ono što mi nedostaje zapravo nije bilo dom, nego vreme. Godine koje su proletele i prošlost koja ne može da se vrati. A dom, on je samo mesto gde smo bliži svim onim ljudima koji su je činili. Jer ljudi su mesta, a mesta su ljudi.”
Pri kraju Maja je rekla: „Mora čovek za nešto da se pridrži u raskoraku između dva života”. To mi zvuči kao da držanje ne može trajati doveka i da je žuto svetlo na kraju krajeva samo ono nešto između crvenog i zelenog. I tako sam zaklapajući poslednju stranicu ove životne priče shvatila da sam se nesvesno odvažila i obula Majine cipele. Shvatila sam da sam i ja, ne pomerivši se iz Beograda stala na tu raskrsnicu, i da je i moja unutrašnja oluja u tom limbu bila samo moja ali da bih isto tako, tokom svoje neminovne šetnje u nekom nepoznatom i dalekom gradu, na klupama ipak pozdravljala samo one koje nosim u srcu.
Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)