Kako je književnost uticala na nastanak najpoznatijeg lanca kafeterija na svetu

„_Da nema kafe, ne bi se moglo pisati, što znači da se ne bi moglo ni živeti_“, napisao je slavni francusku književnik Onore de Balzak o svom omiljenom napitku. Autor „_Ljudske komedije_“ pio je i do pedeset šoljica kafe dnevno da bi izdržao ludački tempo pisanja koji je sam sebi nametnuo. Ustajao je u jedan sat posle ponoći, pisao do osam sati kada bi odremao jedan i po sat, a onda nastavljao da radi sve do četiri posle podne. Ko zna koliko njegovih knjiga dugujemo čistoj kafi. „_Čim ti se kafa nađe u stomaku, nastaje opšti metež_“, napisao je Balzak. „_Ideje oživljavaju i za tili čast papir je prekriven. Kada je kafa vaš saveznik pisanje prestaje da bude borba._“

Nije Balzak bio jedini Francuski književnik oduševljen kafom. Istina je da njegovih pedeset šoljica dnevno niko neće uspeti da nadmaši, ali pisac, filozof i istoričar Volter drži sigurnu drugu poziciju sa četrdeset šolja kafe dnevno. Čuveni prosvetitelj je svojoj kafi dodavao malo čokolade. Uprkos tome što ga je doktor upozoravao da ga ova navika može ubiti, Volter je sa kafom doživeo srećnih osamdeset i tri godine života. I dan danas, u čuvenom pariskom kafeu možete pronaći sto za kojim je Volter sedeo i pijuckao svoj čarobni napitak.

Još jedan filozof bio je oduševljen kafom. Nije zabeleženo koliko šoljica dnevno je pio, ali nemački književnik i filozof Johan Volfgang Gete je bio veoma zainteresovan za kafu bez kofeina kako bi smanjio svoje nesanice. Kako bi mu pomogao jedan njegov prijatelj je na kraju uspeo da izoluje kofein iz zrna kafe kako bi Gete mogao sa uživanjem da je pije i da se, posle toga, prepusti Morfeju.

Uprkos zabranama i kritikama, roman je postao nemački bestseler, odjeknuo je evropskom literarnom scenom i uveo Getea u svetsku književnost.

Čitajte

Ako napustimo evropski kontinent, odmah preko Lamanša, pronaći ćemo još jednog književnog kafopiju. Džonatan Svift, autor čuvenih „_Guliverovih putovanja_“, je tvrdio da mu je kafa neophodna za pisanje. Istina je da je svoje potrebe za kafom sveo na stoičku meru od jedne šolje nedeljno, ali i dalje ga možemo smatrati književnom kafopijom.

Nastavimo li dalje na zapad i na tom putu pređemo Atlantski okean susrećemo još jednog čuvenog pisca koji nije mogao bez kafe. Bendžamin Frenklin, koga će istorija pamtiti i po tome što je bio jedan od autora čuvene „_Deklaracije o nezavisnosti_“, naprosto je obožavao ovaj crni napitak. „_Među brojnim luksuzima za stolom, kafa se može smatrati najdragocenijim_“, rekao je Franklin.

Gertruda Stajn, Žan Žak Ruso, Aleksandar Poup, Seren Kirkegor bili su još neki ljubitelji kafe.

“Jednog kišovitog dana u Sijetlu trojica prijatelja smišljala su naziv za svoju kafeteriju koji su planirali da otvore. Jedan je bio pisac, drugi profesor istorije, a treći je predavao književnost.”

Nije tajna da je kafa imala veliki uticaj na književnike koji su, možda zahvaljujući i njoj, uspeli da napišu svoja najznačajnija dela. Pitanje je da li bi kvalitet i kvantitet svetske literature bio ovakav da nije bilo ovog magičnog crnog napitka.

Dakle kafa jeste uticala na književnost, ali da li se ikada desilo obrnuto? Da li je književnost znala da „uzvrati udarac“ i utiče na kafu?

Odgovor je potvrdan i čak i oni koji ne vole kafu i nikada nisu pročitali nijednu knjigu moraju da znaju za taj slučaj. Na celoj planete nalaze se dokazi uticaja književnosti na kafu.

Priča o ovome započinje tokom sedamdesetih godina minulog veka na zapadnoj obali američkog kontinenta. Jednog kišovitog dana u Sijetlu trojica prijatelja smišljala su naziv za svoju kafeteriju koji su planirali da otvore. Jedan je bio pisac, drugi profesor istorije, a treći je predavao književnost. Budući da im je književni milje bio poznata teritorija, želeli su da svojoj kafeteriji daju neki zvučan književni naziv.

Igrali su se sa nekim idejama iz knjige „_Mobi Dik_“ Hermana Melvila jer su želeli naziv koji će biti inspirativan i asocirati na neko hrabro putovanje i velike ciljeve.

Uzbudljiva priča o kitolovcima, tragična ispovest i složena alegorija, ovo je knjiga koja obuhvata sve aspekte ljudskog postojanja — od telesnog do metafizičkog.

Čitajte

Beli Kit, Ahab, Pikvod… Ideje su se nizale, a među njima se isticala ova poslednja. Naziv broda kitolovca koji je krenuo na svoje čuveno mitsko putovanje grupi entuzijasta se učinila prigodnim. Sa ovim se nije složio njihov prijatelj koji je kasnije i dizajnirao logo njihove kafeterije.

„_Niko neće ići da pije u mestu koje se zove Pi-kvod (Pee-quod u originalu može da znači i upišana ćorka)_“, rekao je o tom predlogu.

“U toj potrazi, nekako se tu našla i mapa starih rudnika u okolini Sijetla. Tada je neko od njih ugledao naziv starog rudarskog grada. Starbo.”

Međutim, njegov otpor je imao malo manje banalno, a više naučno objašnjenje. Kao čovek koji dolazi iz marketinga znao je da naziv koji počinje sa „_St_“ ima snažno dejstvo na potencijalne mušterije. Zato su počeli da tragaju za prigodnim nazivom koji počinje sa ova dva slova.

U toj potrazi, nekako se tu našla i mapa starih rudnika u okolini Sijetla. Tada je neko od njih ugledao naziv starog rudarskog grada. Starbo.

To ih je vratilo na početak priče i Melvilov roman „_Mobi Dik_“. Odmah su se setili da se prvi čovek na brodu Pikvodu posle kapetana Ahaba zove Starbak. On je inteligentan, otvoren, sposoban i posada ga voli jer se suprotstavlja Ahabovom ludilu.

Dodali su „s“ na ime junaka i time dobili naziv za svoju kafeteriju. Ostalo je legenda. Danas je „Starbaks korporacija“ najveći svetski lanac kafeterija na svetu. Više od trideset i tri hiljade ovih kafeterija možete pronaći u osamdeset zemalja širom planete.

A sve je počelo jedne kišne večeri u krugu ljudi koji su voleli književnost i kafu.

• knjiga