Sve je počelo od ruske književnosti i čuvene „Ane Karenjine” početkom srednje škole a danas ljubav prema klasičnoj književnosti traje i dalje u okviru studija engleskog jezika koje sam u međuvremenu upisala. Ipak, s vremena na vreme čoveka zatrpaju obaveze, učenje i milion nekih dužnosti pa se i ova ljubav zapostavi. I tako su klasici, barem oni iz engleske književnosti, već neko vreme u zapećku mog spektra pažnje. Stoga sam pre par nedelja odlučila da se javim staroj ljubavi pa kud puklo da puklo i može se reći da je svakako puklo, ali na dobro, jer smo na kraju oboje shvatili koliko smo nedostajali jedno drugome. Glavni i odgovorni urednik našeg ponovno uspostavljenog harmoničnog odnosa je delo En Bronte „Stanarka napuštenog zamka”, ujedno i delo kome posvećujem današnje reči hvale.
Iako je ovaj klasik, kao i svaki viktorijanski klasik, pun formalnog govora, potisnutih osećanja iza nešto čvršćeg stiska ruke i beskonačnih opisivanja unutrašnjih razmišljanja, nadanja i kolebanja, ovo ipak nije tipičan klasik. Sa jedne strane, ovo je jedan od retkih viktorijanskih klasika napisan ženskom rukom a sa druge, kao da prethodno samo po sebi nije dovoljno posebno, ovo delo ispreda priču o jednoj poprilično samostalnoj ženi. Ona odlazi od svog nasilnog muža kako bi živela u napuštenom i oronulom zamku, provodeći vreme izdržavajući sebe i svog sina pokretima kičice na mnogobrojnim platnima ispunjenim prikazima ruralne Engleske. Kada se Helen Grejam nastani u ovaj stari zamak ona postaje glavna preokupacija svojih komšija, a posebno Gilberta Makrama, mladića iz susedstva koga je Helenino hladno držanje, za razliku od ostalih meštana, privlačilo.
Polovina knjige je napisana iz muške perspektive, tačke gledišta Gilberta Makrama, što je zanimljivo čitati znajući da je autor zapravo spisateljica. Ono što se može primetiti jeste dobra upućenost En Bronte u razmišljanje jednog muškarca tog doba, i kroz Gilbertova pisma upućena dobrom prijatelju, posebno na početku, mogu se primetiti stereotipni stavovi u razgovoru sa Helen, koji verovatno služe kako bi bili slika i prilika načina vaspitanja muškaraca u 19. veku. Dobar deo knjige je sa druge strane posvećen stranicama Heleninog dnevnika iz perioda braka i zajedničkog života sa čovekom koji ju je maltretirao. Detaljno su opisana njena mladalačka nadanja i iluzije koje su se u prvih nekoliko godina braka rasprsle i odužile dane razdvajajući ih na one usamljene, tokom kojih je njen muž nalazio izgovora da bude što dalje od nje i sina, i na one stravične, ispunjene njegovom prekomernom konzumacijom pića i pretnjama i nasrtanjem koji bi usledili posle toga.
Velika tema ovog romana je neumerenost u alkoholu, i sav horor koji dolazi sa njom, i ovo je samo dodatno obeležilo En Bronte kao spisateljicu koja je napravila veliki iskorak u svetu viktorijanske, pa i svetske, književnosti. Ne samo da je u ovom delu istakla neke od glavnih životnih problema koji su imali tendenciju da se stavljaju na društvene margine, već je u isto vreme i istakla jaz između položaja žena i muškaraca, uspevajući da naglasi i ranjivost i jačinu karaktera žena, koji, po svemu sudeći, jesu sinonimi.
Tako da, ukoliko ste u potrazi za tipično netipičnim klasikom, ovo delo En Bronte može biti pravi čitalački izbor za vas. Ne samo da ćete u ovoj knjizi kroz opisivanja šetnji po ruralnoj Engleskoj osetiti taj vintidž vajb koji svi volimo u klasicima, već ćete se i upoznati sa jednom surovom i teškom pričom čija je protagonistkinja sjajna žena, jedan veoma upečatljiv ženski lik u svetskoj književnosti - žena koja je takva bila i ostala, od prve pa sve do poslednje stranice istog takvog romana.
Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)