A šta se besi kada neko izgubi čak dva voljena bića…
Dijan je bila majka i supruga. U trenutku kada sazna za saobraćajnu nesreću nakon koje su njen muž i ćerka bili na ivici smrti, a potom je zauvek napustili, Dijan gubi volju da nastavi da živi.
Međutim, njeno srce i dalje kuca iako bolno, sa nesnosnom tugom koja je podseća da je ona živa, a neko za koga je živela više nije tu. Njena patnja traje neko vreme i kada konačno shvati da su uspomene toliko živopisne i da svaki kutak u kući u koji zađe odiše sećanjima na njenu ćerku i muža, odlučuje da pobegne. Selidbu posmatra kao jedino što joj je preostalo da se otrgne od sećanja koja joj neprekidno teku pred očima i razdiru joj dušu. Jedina osoba koja još uvek može da joj izmami osmejak, slabašan, ali ohrabrujuć, je njen prijatelj Feliks kome prepušta brigu o svojoj kafe-knjižari Srećni ljudi čitaju i piju kafu u njenom odsustvu.
Iz Pariza kreće ka svom novom utočištu, malom gradu na irskoj obali. Spletom okolnosti upoznaje stariji bračni par koji se prema njoj ponaša toliko prijatno da je nemoguće da ostane ravnodušna. Prilično neshvatljivo budući da je mislila kako nije sposobna da oseća ništa lepo, nije sebi dozvoljavala to. Zarobivši sebe u jedan svet uspomena, smatrala je da nema pravo za bilo kakve emocije koje bi potencijalno mogle ugroziti sećanje na njih dvoje. Kada upozna Edvarda, tada počinje možda najveća borba sa samom sobom. Gubi kontrolu nad sopstvenim osećanjima, nemoćna da se odupre toplini koja je preplavljuje i potrebi da se oseća ušuškano i bezbrižno. Kada se susretnu razum i srce često dođe do neslaganja, a kada se mi borimo za ono što je ispravno, neretko se zaglavimo u toj borbi.
Da li će Dijan ostati zarobljena u strahu ili će biti hrabra i osloboditi se osećaja krivice ostaje vam da saznate čitajući ovu knjigu uz jednu maramicu koja vam može zatrebati što na početku knjige, što na kraju, ako ste emotivci.
Njena priča će vas navesti da se preispitate. Čitajući o osećanjima koja preplave čoveka nakon ogromnog gubitka, gubitka onog najvrednijeg u životu, pitate se da li biste vi podneli taj teret. Koliko čovek treba da bude jak da na plećima nosi tugu koju po svemu sudeći nikad neće moći da izbriše? Da se sutra probudite i saopšte vam najružniju vest o ljudima koje najviše volite, da li biste bili u stanju da ponovo volite onoliko? Da li svako od nas ima određenu količinu ljubavi koju kanališe ka nekoliko ljudi i kada ti ljudi prestanu da budu u našim životima nema više ljubavi u nama?
Nakon knjige Srećni ljudi čitaju i piju kafu osetite ogromnu zahvalnost. Zahvalnost što na kraju dana imate koga da zagrlite pred spavanje, ali zaista, ne samo u mislima. I isto tako saosećajnost. Saosećajnost prema ljudima koji svako veče pred spavanje misle na tu jednu osobu i požele joj laku noć, ali u mislima.
Autor teksta: Teodora Milenković