Tražeći štivo koje će mi u tome pomoći, u Bukmejtovoj biblioteci naišla sam na knjigu “Špijunka” Paula Koelja, i ni ne ne znajući o čemu se tačno radi, izdvojila sam jedno jutro da se upustim u njene primamljive stranice.
“Špijunka” je priča o Margareti Gertrudi Zele, egzotičnoj igračici poreklom iz Holandije, koja je bila streljana pod optužbom da je radila kao nemački špijun tokom Prvog svetskog rata. Sa svojih 19 godina udala se za škotskog oficira sa kojim je živela na Javi i Sumatri, nakon čega je postala plesačica u Parizu 1905. godine pod umetničkim imenom Mata Hari. Odskočna daska u Margaretinoj karijeri jer bio njen nastup u Parizu tokom kojeg je skidala jedan po jedan komad odeće dok nije ostala naga. Uraditi ovako nešto početkom dvadesetog veka svakako jeste zaslužilo iščekivanje ili apsolutne katastrofe ili apsolutnog oduševljenja gledalaca. Mata Hari je dobila ovo drugo.
Knjiga se sastoji iz dva duža dokumenta koji zajedno formiraju stotinak štampanih stranica. Prvi, ujedno i duži, deo je Margaretin rukopis u kome pratimo njenu priču od mladosti provedene u Holandiji, pojedinosti vezanih za njenu karijeru u Parizu kao i opisivanje perioda tokom Prvog svetskog rata. Drugi deo je napisao njen advokat, noć uoči Mata Harinog pogubljenja, u kome sa jedne strane dobijamo uvid u neka od svedočenja mnogih imućnih i uticajnih muškaraca sa kojima je Margareta spavala, i koji su to poricali u svoju korist i na njenu štetu, i sa druge u nekoliko emotivnih i intimnih pasusa u kojima se advokat nemo pozdravlja sa onom koja uskoro odlazi. Kako je i sam autor rekao, za potrebe dobro razvijene i povezane priče određeni događaji i veznici u vremenu su morali biti dodati ali ono što je sigurno, a i istorijski potrvđeno, jeste da je Mata Hari bila streljana iako konkretnih dokaza da je prenela bilo kakave vojne informacije Nemcima nije bilo.
Moj najveći zločin bio je to što sam emancipovana i nezavisna žena u svetu kojim vladaju muškarci. Optužena sam za špijunažu, mada se sve što sam uspela da saznam svodi na govorkanja po salonima i kuloarima visokog društva.
Mnogi su čuli za Matu Hari, ali ono što zaista znamo o njoj jeste veoma ograničeno. Sa jedne strane umela je da izgleda bludno i nezainteresovano a sa druge je, ispostavilo se, svojim prisustvom u najvišim krugovima društva imala moć da sruši tu dobro sagrađenu kulu od karata. Poznato je da jeste bila u kontaktu sa Nemcima ali isto kao i sa Francuzima te je i dan danas, na osnovu dokumenata koji svedoče njenoj špijunaži, teško razaznati šta je ova svima poznata a ujedno i misteriozna žena zapravo radila. I to odsustvo sigurnog zaključka ju nije pratilo samo tokom života već i posle smrti. Postoje razne verzije o tome koje su bile njene poslednje reči i kako je izgledala dok je stajala pred streljačkim svodom ali to su na kraju sve samo pretpostavke. Čak i za Paula Koelja.
Ono što je sigurno jeste da se Margareta Van Zele, došavši u Pariz iznova rodila pod svojim umetničkim imenom kao i da je svojom smrću stvorila ono posle sebe, koje obitava i uspeva da nas zaintrigira i dan danas. Uspela je da postane protagonistkinja mnogih knjiga, filmova i serija a meni je ostala u sećanju kao jedan citat iz ove knjige, sa kojim vas ostavljam u daljem razmišljanju o životu čuvene Mate Hari.
Cveće nas uči da ništa ne traje večno; ni lepota, ni to što će uvenuti, jer će kada uvene ostaviti novo seme. Seti se toga kad god te obuzmu radost, bol ili tuga. Sve prolazi, stari, umire i ponovo se rađa.
Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)