Nije ni za one koji žmure na aktuelna dešavanja pretvarajući se da živimo u svetu gde je sve čarobno i bajno. Upustite se u čitanje ovog teksta i knjige Spasitelj ako ste dovoljno hrabri da prihvatite istinu i činjenicu da ipak nije sve roze oko nas iako bi tako bilo najlepše na ovom svetu. Postoji velika šansa da nakon ove knjige odlučite da pročitate čitav serijal (ukoliko već niste).
Naime, Spasitelj je šesta knjiga u serijalu o detektivu Hariju Huleu u koji je Ju Nesbe uložio mnogo rada, istraživanja, iskazao svoje umeće pisanja i kreativnosti, i genijalnosti na kraju krajeva. Isprva mi je bilo teže da propratim često vozanje kroz vremeplov tokom čitanja Nesbeovih knjiga, međutim, naviknete se. Tako je slučaj i sa knjigom Spasitelj. Na samom početku smo u 1991. godini i svedoci smo silovanja jedne devojčice u letovalištu Vojske spasa. Zbunjenost me nije napuštala od prve strane jer smo se, dvanaest godina kasnije stvorili u Oslu, u društvu detektiva Harija Hulea. Čuvenog po ljubavi koju uspešno održava prema alkoholu a koja ga čini ne tako uspešnim kod žena. Sa druge strane, zapanjujuće koliko mu ništa od toga ne smeta u rešavanju i najtežih misterija, naizgled nerešivih.
Zima u Oslu.
Slike koje nam prolaze pred očima doprinose osećaju hladnoće u nama, taman kako treba jer sledi situacija da se smrzneš. Božić je skoro uvek asocijacija na radost, vatru koja pucketa u kaminu i greje nas, porodicu, spemanje slasnih zalogaja, pesmu i smeh svih prazničnih dana. Ovaj Božić nije bio takav, makar ne u Oslu. Predbožićni koncert je u toku, masa se okupila i deli radost. Odjednom se čuje pucanj od čoveka u mantilu koji se stopio u masi do čoveka na bini, vojnika iz Vojske spasa. Tada na scenu stupa Hari sa svojom ekipom. Fotografije sa mesta zločina postoje, iz različitih perspektiva, ali Beata Len, stručnjak iz Harijevog tima za prepoznavanje lica ne može da se sabere jer se njegov lik menja od slike do slike. U potrazi za ubicom, čovekom bez lica, šetamo ulicama Osla sa Harijem i postajemo svesni surovosti na ulicama norveške prestonice.
Ne možete da propustite a da se ne zapitate kako je moguće da u takvoj prestonici jedne razvijene zemlje, narkomani imaju svoj deo grada gde se slobodno kreću, konzumiraju drogu, ljudi pazare kao na pijaci. Za mene je to bio jedan šok, no ipak sam zahvalna što mi knjige poput ove dokazuju da je u redu što se mi trudimo da nosimo roze naočare, ali kada ih samo malo maknemo sa očiju, ne može da nas ne pogodi sivilo kojim smo okruženi, svojom ili tuđom krivicom. Ju Nesbe nas postepeno vodi ka rešenju ovog slučaja, ne propuštajući detaljnu karakterizaciju likova, naročito psihološku. Kada nas prebaci u prošlost da bi nam pružio detaljniji uvid u život određenih likova, tada uviđamo bitnu stavku. Svi mi imamo prošlost, neke delove priznajemo i rado ih spominjemo, drugi su duboko u nama zatrpani, samo nama poznati, sebično čuvani od drugih ljudi. Upravo ti delići, koji su duboko u nama, nas kroje kao ličnosti. Najčešće na podsvesnom nivou, ali skoro uvek najsnažnije.
Trileri ne moraju uvek biti prepuni opisa krvi i surovosti, zapravo i nisu, na nama je da zavirimo u likove koji mogu da nas podstaknu da razmišljamo o nama, kao bićima koja imaju mogućnost izbora i preispitivanja da li su naši izbori uvek bili dobri.
Autor teksta: Teodora Milenković (@dora_i_knjizica)