Knjige povezuju ljude
Uspeli?
Ukoliko ne možete da zamislite takvo mesto, vrlo rado ću vam pomoći tako što ću vam otkriti jednu malu tajnu, a to je da takvo mesto zaista postoji i da nosi naziv “Kod srećne ruke”.
Goran Petrović, dobitnik brojnih priznanja, uključujući Ninovu nagradu i nagradu “Meša Selimović”, autor je velikog broja romana i zbirki pripovedaka, od kojih su mnogi prevedeni na razne svetske jezike, poput francuskog, španskog, engleskog i holandskog jezika.
“Sitničarnica kod srećne ruke” prvi put objavljena je davne 2000. godine (pre dvadeset godina!!) i ista je napisana tako da predstavlja roman u romanu, knjigu u knjizi. Naizgled tako jednostavna tema, prosta zamisao koja je sigurno svakome od nas u nekom trenutku zagolicala maštu, ovom knjigom uspeva da isplete tako tanke, a opet tako čvrste niti kojima se spajaju svi oni čitaoci koji istovremeno pogledima prelaze preko teksta određene knjige. Bilo gde u svetu. Zajedno. Držeći se za korice knjige koju istovremeno čitaju.
Knjige povezuju ljude. Njih ne interesuje kog ste pola, veroispovesti, kako izgledate, da li ste siromašni ili bogati, dobri ili zli. Ne, knjige svoje čitaoce posmatraju na identičan način, dok su čitaoci ti koji sami biraju šta i na koji način žele da uzmu od te knjige, ali i šta će da joj daju zauzvrat. U tome leži sva magija čitanja. Knjige upijaju čitaoce.
Goran Petrović navedenu temu razrađuje služeći se lirikom i proznom poezijom, kroz prikaz lika siromašnog studenta Adama Lozanića koji dobija zadatak da izvrši korekturu književnog dela pisca Anastasa Branice, pisca za koga nikad niko nije čuo, a čije delo je dobilo užasne kritike javnosti u momentu objavljivanja početkom 20. veka, imajući u vidu da Branica u svom delu nije stvorio nijednog književnog lika, već se isključivo bavio prikazom različitih pejzaža bojeći svojim perom kao kistom prazne neispisane stranice od kojih je kasnije nastala njegova knjiga.
Na prvi pogled, roman Anastasa Branice u potpunosti je prazan. Međutim, ono što Goran Petrović uspeva “Sitničarnicom” da učini jeste pomeranje granica realnog i stvaranje paralelnog sveta u kom se našem glavnom junaku čini da se za vreme čitanja knjige Anastasa Branice susreće i sa drugim ljudima koji istovremeno negde daleko od njega (ili možda čak blizu) čitaju baš tu knjigu, i svi zajedno ispunjavaju njene naizgled prazne stranice.
“Sitničarnica kod srećne ruke” na momene nema jasnu granicu između sna i jave, mašte i realnosti. Goran Petrović na jedan krajnje vešt način stvara mešavinu različitih svetova tako da čitalac na pojedinim stranicama počinje da sumnja u sopstvenu moć rasuđivanja, budući da ono što u tom trenutku čita može isto tako biti fiktivno, ali i sasvim realno, dok je istina nešto skroz drugačije. Poigravanje sa perspektivama, slojevito povezivanje sudbina glavnih junaka i bojenje praznih stranica knjige različitim životnim pričama, samo su neke od tema i tehnika pripovedanja kojima se Petrović ovim delom služi.
Beskrajno duhovita, mila i nevina priča autora Gorana Petrovića iznedrila je i lik isto takve Natalije Dimitrijević i njenu čuvenu opasku:
-“Gospođo Natalija, kada odemo tamo,odnosno onamo, postojimo li ovde? - prenula se Jelena.
- Postojimo li? -odgovorila je Natalija. I gde? To je dobro pitanje. Verujem da se radi o nekoj vrsti blagog prisustva ili blagog odsustva”.
Nadam se da vam je sada malo lakše da zamislite mesto susreta svih čitalaca koji baš u ovom trenutku u svojim rukama drže istu knjigu. Ukoliko i dalje imate poteškoća, preporučujem vam od srca da pročitate roman Gorana Petrovića “Sitničarnica kod srećne ruke” i da spoznate svu magiju saznanja da baš sada neko negde u svetu čita tu knjigu koja se nalazi u vašim rukama i da mašta o istim svetovima koji se kriju među koricama te iste knjige, baš poput vas.
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)