O AUTORU
Goran Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca mlađe generacije. Rođen u Kraljevu, studirao jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Neko vreme radio je kao bibliotekar, a danas je na mestu glavnog urednika časopisa „Povelja“ gradske biblioteke u Kraljevu.
Redovni je član srpske akademije nauka i umetnosti, a objavio je više knjiga: knjigu kratke proze Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000), zbirku pripovedaka Bližnji (2002), zbirku izabrane kratke proze Sve što znam o vremenu (2003), dramu Skela (2004), zbirku pripovedaka Razlike (2006) i kino-novelu Ispod tavanice koja se ljuspa (2010).
Knjige su mu štampane u preko četrdeset izdanja, objavljivane su u prevodu na ruski, francuski, italijanski, španski, poljski, bugarski, makedonski, engleski, mađarski, češki, slovački, beloruski, grčki i holandski jezik.
Takođe, dobitnik je književne stipendije Fonda Borislava Pekića, Prosvetine nagrade, nagrade Meša Selimović, Račanske povelje, Zlatnog bestselera, Vitalove nagrade, Oktobarske nagrade Kraljeva, Ninove nagrade za 2001. godinu, nagrade Bora Stanković, Andrićeve nagrade za 2006. godinu i nagrade Laza Kostić iz 2011. godine.
O KNJIZI
Ova knjiga etiketirana je kao moderni klasik, a ja se potpuno slažem sa tom konstatacijom. Stil pisanja i podseća na neku od lektira i tako je predivan, sa toliko detaljnih opisa na osnovu kojih tačno možete da stvorite sliku u glavi o onome što se događa. Pisac je zahvaljujući ovoj knjizi dobio NIN-ovu nagradu i još neke koje sam već navela.
“Sitničarnica” je roman o romanu, roman o čitanju i o pisanju. I zato bih rekla da je jako teško da se ne dopadne nekome, a naročito knjigoljupcima koji već obožavaju da čitaju.
Smeštena je u Beograd početkom 20. veka, počevši početkom veka i ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, 1903. godine, a traje sve do rada obaveštajnih službi nakon uspostavljanja represivnog komunističkog režima četrdesetih godina.
U samom centru zbivanja nalazi se roman “Moja zadužbina” koji je napisao Anastas Branica. Taj roman je prazan, bez likova i događaja, ali ostavlja opise prostora.
Sadrži veliki broj likova koji se smenjuju, te tako upoznajemo vrlo brzo Adama Lozanića, kod koga stiže roman “Moja zadužbina” koji treba da lektoriše.
Goran Petrović kroz svaku novu glavu, poglavlje, ili kako ih je sam nazivao, ”čitanjima”, prikazuje povezanosti sudbina svih likova, vraćajući se hronološki sve do početka dvadesetog veka i detinjstva izvesnog Anastasa Branice.
Istovremeno roman tajne i fantastičan roman, bavi se ratnim Beogradom, te bih rekla da je pogodan za ljubitelje istorije zbog izvanrednih opisa. Fantastičan momenat ovde je to što starinska prodavnica, sitničarnica “Kod srećne ruke” u sred poznate beogradske ulice, nestaje čim se iz nje izađe.
Mnogi smatraju da je zapravo Sitničarnica ”Kod srećne ruke” poslednji postmodernistički roman srpske književnosti. Ovaj roman Gorana Petrovića simbolično je zaokružio dvadeseti vek.
Slušala sam audio verziju ove knjige u izvedbi Milana Caci Mihailovića, srpskog pozorišnog, televizijskog i filmskog glumca. Mislim da bi teško bilo pronaći nekoga čiji glas bolje i adekvatnije odgovara atmosferi ove knjige.
– Vizija je uvek jača od same stvarnosti, ukoliko stvarnost uopšte postoji za umetnika!
Šta su drugo knjige o nestalim civilizacijama, no sunđeri koji su u sebe saželi čitave epohe?
Probajte sa sitnim radostima, teško da nam šta drugo preostaje.
Autor teksta: Milica Stojiljković (@bymilicas)
