Ekskluzivno: Odlomak iz novog serijala Bookmate Originals, Senke Grimizne šume, Drine Štajnberg

U borbi razuma i srca pobednik može biti samo jedan - vitez Reda zmaja ili vitez Ardala.

Nakon borbe na Čvorištu sa zlim silama celog Ada, retki su preživeli. Jedna od njih je i Altin-Ar, neustrašiva amazonka pred kojom predstoji još jedna borba. Ona najteža, sa samom sobom. Zbog svojih nemira ona biva prinuđena da u pratnji verne saputnice Kirje luta između Carstva i magijskog sveta Ardala, tražeći izlaz do svoje zemlje Osetije, ali i do Grimizne šume čije krošnje kriju njen spokoj, ali i njen jedini strah.

Onoga dana kad stigne do Rtnja, njen put će se ukrstiti sa Inokosnim – tajanstvenim mračnim neznacem, koji je sve što ona mrzi, i koji, kao i ona, u sebi čuva opasnu tajnu. Da bi se napokon oslobodili svog bremena, oboje će morati da progutaju svoj ponos i da sklope savez, koji će ih odvesti na putešestvije prepuno zamki, susreta sa raznolikim magijskim bićima, čudnim običajima ljudi, ali i iskonskim zlom, koje će njihov savez staviti na najveći ispit – ili će ih zbližiti, ili okrenuti jedno protiv drugog.

Bookmate Žurnal, ekskluzivno, u nastavku sa vama deli prvu epizodu serijala “Senke Grimizne šume” Drine Štajnberg.

Kamena kći

Mršteći obrve, nabirala sam čelo dok sam kroz poluskupljene kapke nastojala da što jasnije osmotrim utabanu stazu, koja se kao mrmoljak čas ukazivala, čas skrivala međ mesnatim listovima rujana. Magličava svetlost, lagana kao paučina, treperila je svuda oko nas, kada smo se sa prvim rudenjem zore uputile iz podnožja Rtnja u pravcu Jutarnje zvezde. Od tad sunce nije stiglo ni čestito da zasija, a nas je već tri puta zasuo pljusak iz pepeljastih oblaka, koji bi se kao kakva zalutala jagnjad samo pojavili po sred vedrog neba. Kiša nas je terala da zađemo s puta međ široke krošnje medinaca. Tamo bi se zbile uz njihova široka, mrka stabla i sačekale da prevrtljivi avgust pusti letnji dan da pripekne najjače što može.

Sunce nam je uveliko bilo iza leđa, kad se plavetnilo iznad nas iznova otvorilo i jako, kao iz razbijenog krčaga razlilo po zemlji. Iako mrzovoljno, odlučih da se ovaj put nećemo sklanjati i da ćemo bez obzira na nevreme nastaviti dalje ka Grbiću. Pet dana je prošlo otkad smo izjahale iz Neromilje i uputile se ka vrhu Babe, i taj mali kotun će nam doći kao jedino istinsko konačište na našem celom putu. Prvo mesto u kom ćemo se okrepiti i zanoćiti onako kako nam dolikuje, međ ljudima i u postelji. Zaustavile smo se tek kad su nam se ukazali nanizani žbunovi bujnog rujana, koje je jedva primetno razdvajala zemljana staza. Kiša je i dalje kao beskonačni slap lila, i ja opsovah naglas lažljivi avgust, ali i sebe što se na put nismo uputile sredinom juna kad je sunce milije, i kad oluje i gore zaobilaze. Dok sam se ja mrštila i stezala mokre uzde svog konja, on je zadovoljno mlatio glavom u potpunosti prepušten olakšanju koje mu je kiša podarila. Razdragano se vrpoljio dok su mu kapi spirale žegu sa kože i činile da makar deo umora iz njegovog tela iskopni. Isto se ponašao i Kirjin konj, a povrh svega u toplom pljusku u potpunosti je uživala i moja pratilja. Skoro da je zalegla u sedlo, dok je žmureći širila ruke ka nebu, kao da mu se zahvaljuje.

– Kirja! - trgnuh glavu ka njoj, zbog čega mi mokri rep sa vrha potiljka kao bič ošinu ivicu lica, lepeći mi deo pramenova kose po njoj. Moj glas je natera da preplašeno poskoči i da se uspravi.

– Zemljoradnik se kiši zahvaljuje. I stočar, možda čak i skeledžija kad se u klancu nasuka. A, kaži mi Kirja, jesi li ti nešto od ta tri što sam nabrojala? – sklonih slepljenu kosu sa lica.

Kirja otvori svoje rumene usne da mi odgovori, ali na njenu sreću razum joj jezik preduhitri i ona ih samo jako stisnu, skupljajući pri tome u korenu nosa svoje kao ugalj crne i kudrave obrve.

– Čim prođemo stazu, izbićemo na Grbiće. Jeste da je Joakim tvrdio da će nas bez problema ugostiti, ali i samom Joakimu je trebalo da cela studen prođe, ne bi li on prihvatio da postoje žene kao što smo mi. Zato, vidi da obrišeš dlanove i da sagris stege oslobodiš.

– On reče da bi Grbići za par dukata i sluge samog Ada ugostili – poče da nabira krajeve suknje kako bi pronašla suvlji deo platna da o njega ruke izbriše.

– Takvi me i najviše brinu – povukoh Jilnarove uzde. – Ti što se lako prodaju, ti uvek s leđa napadaju.

– Ih, ko da je sad to pa neka briga za tebe! – zgrabi svoj sagris i zamahnu njime kroz vazduh – Samo op-op i priča o tebi će se pročuti do samog vrha Rtnja – širok osmeh kroz koji je veselo govorila ispari u treptaju kad joj se sjajne crne oči sudariše sa mojim.

– Vidi da zadigneš tu prnju i zavučeš za butine. – Osuđujuće odmerih dugu belu suknju, usukanu oko njenih nogu zbog kiše koja ju je neprestano natapala.

– Ako sam ti dozvolila da nosiš te krpe ovdašnjih žena, nisam ti dozvolila da postaneš jedna od njih. Takvim haljinama je mesto u onim njihovim gradovima, a ne sa mnom na putu. Ja uz sebe nisam povela devojku za udaju, nego najmlađu kćer Noman-Kana i Mirine Masagete. Zato budi dostojna svog porekla i nastoj da me makar ne ometaš, kad već nemam nikakve koristi od tebe.

Cimnuh uzde i poterah Jilnara u lagani kas ne čekajući je da se namesti. Nisu samo oni bili umorni od puta i od noćnih zaseda razbojnika, bila sam i ja. Na sve to su se od jutra u vrzino kolo uhvatile žega i kiša, pa se činilo da se ovaj poslednji pljusak iz tog začaranog kruga nikad neće ni izvući. Nije mene kiša plašila. Nisam ja strepela da će me mlake kapi ko tanki pokrov sneg u doba pozne vesne istopiti. Te nebeske suze su u meni budile samo ružne trnce nemira, jer nije bilo tog vremena tokom godine koje me je moglo omesti toliko, kao što bi to kiša radila. Nije bilo tog prepeka ni žara, nije bilo ni te zime, mraza, niti vetra zbog kog bih ja otežano svoje oružje koristila. Međutim, kiša koja bi svojom bujicom natapala moje odore, mene, sedlo i mog vernog Jilnara, činila je da sve na meni oteža, da mi se uz udove prilepi i usuče. Činila je da mi drška sagrisa ili mača kroz mokre prste zakliza i da mi se torba sa strelama vodom napuni, a žila na luku omekša. Svaka amazonka je znala da se po kiši u borbe i nepoznato ne kreće, osim ako je na to nužda ne natera. Svaka osim male Kirje, koja potpuno bezbrižno svog vranca podbode da brzim kasom kroz kal zagaca, kad nam se na kraju staze ukazaše prve kolibe Grbića.

***

Kolibe kotuna kroz koje smo lagano i uporedo jahale, nisu bile ni nalik onima koje smo do sad po obroncima i zabitima Srbije viđale. Svaka je bila kao grudva obla i svaka je izgledala kao da je iz jedne jedine stene isklesana, sa malim četvrtastim prozorima i uskim, visokim ulazima koji su vrata predstavljali. Dok su okna bila zakovana drvenim kapcima, ulaze je prekrivala suva slama, crnom smolom premazana i kanapom uvezana. Od drveta su bile samo štale i ambari, ali i golema daščara koja se kao gora na kraju zaseoka uzdizala. Joakim nam je lepo i kotun i drveno konačište do svakog zakiva opisao, ali se izgleda zaboravio kad je trebalo napomenuti koliko se članova Grbića u njemu skućilo i nakotilo. Kotuni su uvek brojali do sedam koliba jedne familije, al ovaj je imao dva’es devet kuća i boga pitaj koliko žitelja, koji su kao mravi sa svih strana izbijali.

Činilo se da se svo staro i mlado sjatilo po kiši uz sam put, ne bi li što bolje osmotrilo te nepozvane drznice koje su im se potpuno mirno po sred zaseoka kretale. Obe smo se već odavno navikle na iskolačene poglede, otvorena usta, zabezeknute izraze lica i pogane povike svih onih koje smo na našem dvogodišnjem putešestviju susretale. Ti se ljudi nikad za života ni sa naoružanom ženom nisu susreli, a kamoli sa amazonkama od kojih je jedna, potpuno golih butina i ruku jahala dorata u boji hrastove kore. Njegova duga bela griva i rep bili su išarani zelenom bojom mladog lišća. Kopite mog Jilnara bile su takođe bele i čiste kao sneg. Na prednjim nogama imao je unakrsne šare vijugave kao zmije, a na čelu mu se sijao beleg u obliku meseca. Dok se Kirja poslednjih meseci počela kriti iza haljina, jelka i svile koje su žene sa dvorova odevale, ja sam i dalje ponosno nosila svoj kratki kožnu hiton, srebrni prsluk sa ojačanjima na ramenima od železa sa simbolom zmaja utisnutim na grudima. Taj simbol sam uglavnom zaklanjala teškim plaštom u zelenoj boji noćne šume, jer koliko god su mi se zbog njega klanjali ili s puta sklanjali, ja nisam želela da prvo vide taj žig vitezova Reda Zmaja kom sam pripadala, i zbog kog sam po rođenju obeležena.

Nisam htela da iza svojih leđa čujem šaputanja o onoj koja je izbrana i koja je pola sveta na čudesnom konju prevalila, ne bi li na Čvorištu rame uz rame sa ostalim vitezovima stajala kad se grotlo samog Ada otvorilo. Nisam želela da me prepoznaju kao onu koja je pobila na čete Dabinih nakaza, i koja je jedna od retkih koja se iz te bitke kao pobednik živa vratila. Umesto svega toga, ja sam ih prvo sa svojim poreklom i onim što sam po svojoj krvi i sudbini, suočavala.

Zahtevala sam da njihove oči jasno vide i dobro zapamte mene, Altin-Ar, onu koja je iz Belog kamena rođena. Jedinicu velikog Kara-Kana i moćne Enije. Poslednju pravu amazonku iz loze Roksolona i naslednicu prestola kraljice Hipolte. Ubicu Zmijskog princa i jedinu dostojnu da nosi Ismen, mač bogova.

***

Prvu kamenicu koja nam je s leđa došla, i koja je Jilnara u slabine pogodila, ka nama je uputilo musavo i krezavo devojče, mršavog tela sa kog je visila prljava rita koja je valjda nekad košulju predstavljala. Odmah za njom je kroz vazduh proleteo poveći komad blatnjavog oblutka koji se meni o levu plećku odbio. Dok od mene i mog dorata ne dođe ni treptaj kao znak da smo nešto osetili, Kirja se trznu kad je sledeći kamen posred potiljka pogodi. Mršteći se ona rukom kratko protrlja bolno mesto pa me ispod oka upitno pogleda. Iskrivih levi kut usne u poluosmeh i klimnuh joj glavom potvrdno, dajući joj bez reči saglasnost da se sa Grbićima zabavi. Moje odobravanje ona kroz veseli cijuk prihvati pa se hitro u sedlu okrenu, tačno u trenu kad ka njoj polete nekoliko povećih kamenica. Ni jedna od njih ne stiže do Kirje, jer ona brzinom bljeska svaku sa svojim štitnicima na podlakticama dočeka, i od sebe odbi. Prvo kamenje ka nama su uputila deca, ali sad kad moja pratilja poče lako, kao kroz igru svako od sebe odbijati, svojoj mladunčadi se priključiše i matori. Grabeći sa blatnjavog puta sve čime bi nas mogli gađati, stadoše nas zasipati rojevima kamenja, a Kirja ih je vešto, gvozdenim štitnicima odbijala i slala nazad na sve glasniju rulju.

U odnosu na nju, koja je u turskom sedu natraške jahala svog vranca i kao od šale sprečavala da do njih dolete kamenice, Jilnar i ja smo se kretali ka kraju kotuna potpuno smireno ne pridajući ni trunke značaja kamenju koje nas je u sve većem broju zasipalo. Za razliku od kiše koja je i dalje pljuštala i koju sam i te kako osećala, moje telo nije ni jedan jedini udarac kamena prepoznalo, isto kao i koža mog dorata koji me je ponosno na svojim širokim leđima nosio. Umesto da se zaštitim ili odbranim, ja sam samo s visine, nadmeno posmatrala te uboge, prljave ljude, pored kojih sam prolazila. Zbunjivala ih je moja hladnoća, ali i srdila i izazivala da nas sve grdnije vređaju i da ka nama zamahuju najjače što mogu.

Zabavljali su me ti njihovi povici u kojim su nas vešticama i bludnicama Ardale nazivali. Zasmejavali su me ti njihovi jadni pokušaji da mene kamenom povrede. Drsko sam se kezila njihovom neznanju, jer ja sam bila ona koja je iz Belog kamena rođena. Ja sam ona koja je i spolja i iznutra od stene satkana. Može mene povrediti i oštrica bodeža, i plamen lomače i čeljust divlje zveri. Može meni smrtne rane napraviti i obična strela i ona čiji je vrh ardalski kovač iskovao, ali nema tog kamena ni iz jednog sveta koji bi meni bol naneo i koji bi po mojoj koži trag ostavio. Svaki taj komad koji bi me dokačio ja sam mogla delom sebe ili svojim rodom zvati. Jer, ja, bila sam Altin-Ar, kći kamena.

Čitajte i slušajte nove epizode serijala “Senke Grimizne šume”, jednom nedeljno, samo na servisu Bookmate.

U borbi razuma i srca pobednik može biti samo jedan - vitez Reda zmaja ili vitez Ardala.

Čitajte

• knjiga