Ovaj izraelski pisac, poznat po svojim kratkim, duhovitim i prožimajućim formama, zaokuplja našu pažnju od samog početka, uvlačeći nas u sedam godina svog života. One su oivičene, sa jedne strane, rođenjem njegovog sina a sa druge, smrću njegovog oca.
Nedoslednost, koja nam možda odmah privlači pažnju, tiče se samog naslova. Većini nas je u umu pohranjena ona opomena o sedam godina nesreće, te je tako moguće da nam broj „sedam” i reč „dobro” isprva ne izgledaju kao spojivi par. Ipak, ovaj potez autora je itekako nameran - sa jedne strane nam privlači pažnju a sa druge nam indirektno govori mnogo o piščevom karakteru, kao što poglavlja ovog dela i dokazuju.
U zemlji u kojoj haraju teroristički napadi, Etgar Keret i njegova supruga odgajaju svog sina koji se rodio u sred jednog. Etgar svakodnevno balansira između razgovora u parku sa ostalim majkama da li planiraju u budućnosti slati svoju decu u vojsku ili ne i letova koji ga vode na sve strane sveta, gde sa jedne strane uživa u književnim večerima a sa druge doživljava opšte poznate posledice jedne od ideologija aktivnih tokom Drugog svetskog rata. Ova i slična pitanja, predmet su njegovih kratkih priča, isečaka iz sedmogodišnjeg perioda njegovog života, u kojima na temelju teskobnih tema igra autorov jedinstven humor.
Iako nikako ne treba pretpostaviti da je Etgar bio neustrašiv, pogotovu tokom skrivanja sa studentima u zgradi koja će možda već sledećeg minuta biti srušena ili tokom najave bombardovanja kada su on, njegova žena i dete na sred puta izašli iz automobila i legli na pod praveći sendvič od svojih tela, ipak postoji nešto u načinu na koji Keret o tome piše. Nešto što gaji nadu i na jalovom tlu. Poglavlja koja je posvetio svom sinu i detinjim biserima, ali i zanimljivim i teškim dečjim pitanjima odraz su i njegovog odrastanja, u godinama u kojima se i ne bi pretpostavilo da čovek može više porasti. A kratke forme tokom kojih nas vraća u prošlost i govori o svojim precima u Poljskoj uspevaju da nas naježe svojom jednostavnom formom koja, poput strele, gađa pravo u centar.
Memoari se mogu posmatrati i sa one druge, političke strane, prilikom čega bi se koristili detalji koje Keret deli sa nama u svrhu vizualizovanja datog sloja ovog memoara. Ukoliko bi se onda, Keret uzeo kao reprezentativni stanovnik Izraela, prvo što bismo saznali o njemu jeste da je ateista i tako bi, kao i u naslovu, opet došlo do nedoslednosti. Ipak, treba imati na umu da ono što je predstavljeno sa jedne ili sa druge strane sveta, ne može biti sasvim približno onome što zapravo jeste, te je tako i apsurdno uzimati pojedinca kao predstavnika celog sistema a podjednako besmisleno primenjivati i obratni proces. Ali ono što je sigurno jeste da je kroz ovih sedam godina Keretovog života, sam život kružio, dolazeći i dolazeći, uz sve nekako - i dalje obitavajući. Tako će se na kraju čitaoci, kojima politički aspekat nije glavni motiv za okretanje prve stranice ovog memoara, naći pred jednom ličnom, fenomenalnom i ništa više od toga, pričom.
Autor teksta: Milica Đorđević (@knjigatron)