Može li čovečanstvo biti spašeno?
“Povest čovečanstva je povest njegovog nesporazuma sa Gospodom, niti on razune nas, niti mi razumemo njega … sa gospodom Bogom nema šale” pisao je u svom romanu “Kain” Žoze Saramago i ova rečenica nagovestila je piščev završni obračun sa judeo - hrišćanskom tradicijom, “obračun” kome danas i sami možemo da posvedočimo posmatrajući dešavanja u svetu koja je Saramago proročki nagovestio.
Žoze Saramago portugalski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, rodjen je 16. novembra 1922. u mestu Azinjaga u Portugalu, a svoje životno putovanje okončao je 18. juna 2010. u Tijazu u Španiji. Odrastao je u siromašnoj seljačkoj porodici rano se suočivši sa ograničenjima i uskraćenosti svake vrste koje ovakav život sobom nosi. Bavio se različitim profesijama da bi obezbedio egzistenciju i tek 1976. u potpunosti se posvetio svojoj mladalačkoj ljubavi - književnosti. Nesumnjivo je jedan od najvećih portugalskih pisaca i jedan od najuticajnijih svetskih pisaca današnjice. Iako je sopstvene knjige počeo da poseduje tek u svojoj 19. godini, njegova književna dela prevedena su na više od 30 jezika. Bio je novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik više portugalskih dnevnih listova. Vojni puč 1975. i gubitak tadašnjeg posla, uslovili su odluku da se potpuno posveti književnosti, a njegov književni opus čini osamnaest romana, pet dramskih komada, tri zbirke pesama, tri zbirke pripovedaka, jedan obiman putopis o njegovom voljenom Portugalu, nekoliko hronika, knjiga za decu i memoara.
Pesimista i ateista kako je sebe nazivao, pristupio je komunističkoj partiji Portugalije 1969. godine. Nije da sam ostrašćena u pogledu njegovog izraženog anarhokomunizma i kritike monarhizma i katolicizma, njegovog političkog angažmana i kritike EU i Medjunarodnog monetarnog fonda, ali nije da mi sve to nije srcu blisko, naprotiv! Vodio je svojevrstan “krstaški rat” protiv imeprije u vidu globalizma i pustoši koju za sobom ostavlja. Zbog svega navedenog doživljavao je i lične i napade na njegov roman “Jevandjelje po Isusu Hristu”, takodje je bio izložen cenzuri portugalskih konzervativnih vlasti 1991. sprečena je i njegova kandidatura za Evropsku književnu nagradu. Zbog ovakvog sleda dogadjaja, Saramago se seli na španska Kanarska ostrva na kojima boravi sve do svoje smrti 2010. godine. Nisu ga mimolilazile književne nagrade, medju kojima su i Kamoišova najprestižnija nagrada za pisce portugalskog književnog izraza 1995. i već pomenuta Nobelova nagrada za književnost 1998.
Da li je čovek izneverio sve vrednosti za koje se zalagao tokom svoje istorije, izneverio ih vodjen voljom svoga Tvorca, o biblijskom Bogu, starozavetene priče o postanku sveta, Sodoma i Gomora, rušenje Jerihona, Avramovo žrtvovanje sina Isaka, iskušavanje parvednog Jova, zidanje Vavilonske kule , krvavi ratovi plemena Izrailjevog za Obećanu zemlju, pitanja su i teme sa kojima se Saramago bavio ne samo u svom poslednjem objavljenom romanu “Kain”.
Izvanredno i originalno pripovedačko umeće, kitnjasto struktuiranje, retorske karakteristike, simetrični obrasci, potiču iz odredjene ideje o usmenom diskursu koji je uobičajen u muzici, karakteristične su za piščevu tehniku i na njima je insistirao zato što je voleo da veruje da je ”svemu što je rečeno, sudjeno da dopre do ljudi odnosno da bude pročitano i saslušano”. Imao je sklonost ka baroknom strukturisanju svojih dela i sebe je video kao usmenog pripovedača dok piše, jer je svoja dela pisao za one koji će ih čitati, ali i za one koji će o tim delima slušati. Poznavao je više nego dobro ljudske karaktere i ovladao sposobnošću da u njih pronikne do srži.
Čitavog života tragao je za odgovorom na pitanje “Može li čovečanstvo biti spašeno” i nikada ga nije napustio osećaj tragične sudbine čovečanstva. Proročki analitičan i nepopravljivo pesimističan, maštovit, briljantne misli i kompleksnih emocija, Žoze Saramago pisao je jednostvano, mudro, dirljivo i duhovito. Značajan deo svog života proživeo je u vremenu diktature u Portugaliji koja je srušena “Karanfil revolucijom” 1974. Za verovati je da su istorijske okolnosti uslovile formiranje njegovih jasnih političkih stavova. Ne mogu se precizno utvrditi granice izmedju empirijskog i realno doživljenog u njegovim romanima. Čitajući ih, verovatno ste imali utisak da pisac razgovara sa čitaocem ćaskajući i baš takav pripovedački postupak postao je ”zaštitni znak” Saramagovih romana. Prema pravilima zapadne demokratije odnosio se sa podnošljivom dozom sarkazma, rekla bih da je to činio na jedini prihvatljiv način i tada i danas sa takvim piščevim stavom lako se možemo poistovetiti. Nesumnjivo velikan evropske književnosti, budućnost sveta sagledavao je hirurški precizno, analitički pišući izmedju ostalih tema i o raspadu društvenih vrednosti, političkoj represiji, demagogiji, populizmu, korupciji, religiji.
Kao levičara i komunistu nisu ga zaobišli napadi političkih neistomišljenika, buran i nimalo lak, ali plodonosan život, obeležila je i duboka i snažna ljubav sa drugom suprugom španskom novinarkom Pilar de Rio, a o njihovom životnom putovanju snimljen je i film “Žoze i Pilar” koji je bio nominovan za filmsku nagradu Oskar. Brak ispunjen neskrivenom nežnošću, naklonošću i obostranim poštovanjem izgledao je kao čarolija koja inspiriše generacije. Pilar je bila i zvanični prevodioc na španski jezik svih njegovih dela, tokom njihovog braka napisao je većinu svojih romana. Sklon humoru, pravdoljubiv čovek, na strani slobode i ljubavi, do kraja života ostao je dosledan borac za dostojanstvo čoveka i protivnik manipulacija svih vrsta. Iako nije verovao da književnost može da promeni svet, govorio je da književnost pomaže ljudima da otvore oči i misle drugačije, a onda bi ti ljudi trebalo da menjaju svet oko sebe. Naglašavao je da je najvažnija reč u svakom jeziku, reč “Ne” jer na taj način ljudi u društvu održavaju svoj duh i ispunjavaju svoju gradjansku dužnost.
Razumevajući stvarnost jasnije od same stvarnosti, u intervju za britanski list Gardijan 2006. izjavio je:” U Barseloni su me pitali šta onda predlažem, zato što sam govorio da svetom vladaju institucije koje nisu demokratske - Svetska banka, MMF, SZO. Ljudi žive u iluziji da imamo demokratski sistem. Mi zapravo živimo u plutokratiji - vladavini bogatih”. Najradije bih pisala o svakom Saramagovom romanu, ali predug bi onda bio ovaj tekst i zato se za kraj opredeljujem za ”Slepilo”, Saramagovo najčitanije delo u kome briljantno opisuje groteskne karikature diktatorskih režima koji je sredinom prošlog veka zahvatio i Portugaliju. Savršeno skenirana psihologija mase i fenomen vodje na primerima epidemija, ideologija i ”opijenosti” svih vrsta.
Nedostaje nam Žoze Saramago, ali prolaznost ljudskog života, poništava neprolaznost čovekovih dela.