Praznik knjige

Slogan čitavog Sajma “Povratak napisanih“, se prema rečima organizatora, odnosi na veliki povratak ove manifestacije ljubitelja pisane reči posle dvogodišnje pauze.

Slogan je, istovremeno i omaž istoriji manifestacije, namenjen za sve one koji knjigu vide kao trijumf pisane reči. Počasni gost ovogodišnjeg Sajma je Rumunija koja će predstaviti svoju književnost i pisce.

Sajam knjiga je u mojoj porodici (verovatno i u mnogim drugim) možda najvažniji praznik – praznik knjige.

Za mene je to prilika da sretnem drage ljude koje vidjam samo na Sajmu knjiga. Da popričam sa piscima i izdavačima, da vidim šta je “u trendu”, šta je objavljeno u prethodnih godinu dana. Ukratko, jedan lep presek društva i društvenih dešavanja od jeseni do jeseni.

Volim knjige i čitanje ali, interesantno, vrlo retko kupujem knjige van Sajma knjiga. Ja sam jedan od onih posetilaca koji vuku torbu sa sobom i onda se okilave dok je donesu do kola.

“Moj otac bi me tada stavio na ramena i nosio, zajedno sa torbom punom knjiga, prelistavajući naslove, pričajući sa izdavačima, piscima, dok sam ja gledala dečje knjige – kojih tada nije bilo toliko kao sada, čini mi se.”

Moji roditelji su me odveli na Sajam knjiga kada sam imala četiri godine. Sećam se da sam tih prvih godina kukala i žalila se da mi je dosadno, da me bole noge, da mi je bučno. To je bilo ono vreme kada su izdavači imali štandove na oba sprata hale 1 i u hali 14. Moj otac bi me tada stavio na ramena i nosio, zajedno sa torbom punom knjiga, prelistavajući naslove, pričajući sa izdavačima, piscima, dok sam ja gledala dečje knjige – kojih tada nije bilo toliko kao sada, čini mi se.

Plan “putovanja” kroz magično carstvo pisane reči uvek je isti, i ustanovljen je još pre 40 godina. Kreće se od “ringa” u velikoj dvorani. Kreće se s desna i obilazi svaki, ali svaki izdavač. Prelistavaju se skoro sve knjige, priča sa prodavcima, izdavačima, piscima, kupuje i nastavlja dalje. Onda ide spoljašnji krug, pa spratovi pa hala 14.

“Kako je bila sitna i niska, a ja nisam imala živaca da trčkaram od jednog do drugog i pratim gde je ona i gde je tata, uvek bismo joj nalazili balon kojim je mahala iznad glava drugih posetilaca kako bismo je videli.”

Moja majka, iako professor književnosti, nikada nije imala živaca za tatino (a posle i moje) prelistavanje stotina i stotina naslova, pa bi Sajam obilazila svojim tempom. Kako je bila sitna i niska, a ja nisam imala živaca da trčkaram od jednog do drugog i pratim gde je ona i gde je tata, uvek bismo joj nalazili balon kojim je mahala iznad glava drugih posetilaca kako bismo je videli.

Tako nije bilo neuobičajeno videti profesorku u škotskoj suknji i Barberi mantilu kako nosi drečavi balon i maše njime. Čak je i ta njena nonšalancija i nezainteresovanost da li ćemo se pogubiti u masi, bila deo šarma Sajma knjiga.

Iako smo porodica “čitača”, svi imamo prilično različite ukuse, tako da je najveća radost bila kada bi svako našao nešto za onog drugog, nešto što je taj propustio. Tata je, naravno, najbolji lovac zbog studioznog proučavanja svega. Ni ja nisam bila loša, jer volim da pričam sa ljudima i upoznajem ih.

Na Sajam se ne dolazi samo jednom. Tri dolaska su neka optimalna brojka – prvi put sredinom nedelje kada je manje ljudi, da se sve obiđe i uzmu knjige koje će se odmah čitati; drugi put je da se pokupe knjige koje su stavljene na “možda” gomilu – ako bude para, ako sam siguran da to želim, ako bude mesta na polici (uvek se nađe mesta). Treći put je završni krug po Sajmu, vikendom kada je najveća gužva, više da bismo upili do kraja vrevu i užurbanost i sreli drage ljude i, naravno, pronašli još nešto među antikvarnim knjigama.

I kada sam odrasla i osamostalila se, Sajam knjiga je ostao porodični događaj. Neki ljudi imaju nedeljne ručkove, neki slave, mi smo imali Sajam knjiga. To je bio jedini period u godini kada bi prestali da se svađamo i nerviramo međusobno i kada bismo samo uživali.

“Sve je više stripova, knjiga za mlade i decu, sve je više izdavača koji su potpuno u korak sa svetskom proizvodnjom, sve je više posetilaca.”

Vremena su se promenila. Moje majke više nema pa samim tim ni crvenog balona koji izviruje iznad glava ljudi. Pljeskavice se više ne prodaju. Pošto sam “u poslu”, više ne vučemo torbu sa knjigama nego ih ostavljamo na štandovima kod prijatelja da bismo ih pokupili u povratku kući. Sve je više stripova, knjiga za mlade i decu, sve je više izdavača koji su potpuno u korak sa svetskom proizvodnjom, sve je više posetilaca.

Ali je sam Sajam za mene i tatu ostao isti. Naš praznik knjige. Naš izlazak u grad, na piće sa dragim društvom koje je nekako sve veće i sve raznovrsnije i upravo to je ono što Sajam knjiga u Beogradu čini tako velikim i važnim. Nisu bitne ni godine, ni broj posetilaca, ni veličina, već činjenica da se ovakva manifestacija održava godinama, u vremenima koja nisu uvek bila sjajna (iskreno, češće su bila jeziva nego dobra) ali su ljudi uvek nalazili načina da obiđu sajam, da izdvoje za neku knjigu, da se druže.

Stoga je malo reći da jedva čekam novi Sajam. Naročito posle dve godine pauze. I radujem mu se baš, baš. I radujem se druženju sa vama.

Od 23. do 30. oktobra na Sajmu knjiga u Beogradu biće prisutan i Bookmate.

Gledajući spolja, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge. Ni razdoblje između te dve noći nije vedar dan, jer što smo sposobniji da osetimo zadovoljstvo, to smo osetljiviji na patnju.

Čitajte

• knjiga