Teodora Milenković na Sajmu knjiga u Beogradu / foto: privatna arhiva
Teodora Milenković na Sajmu knjiga u Beogradu / foto: privatna arhiva
Teodora Milenković |

Sajam knjiga kroz vizuru deteta

Naša novinarka Teodora Milenković prisetila se kako je sa osmehom na licu 2018. i 2019. išla u Beograd na Sajam knjiga

Sajam knjiga se ni ove godine nije održao. Bili smo sprečeni da fizički budemo u posebnom carstvu knjiga, ali nismo sprečeni da se mislima vratimo na prethodne manifestacije u kojima smo uživali…

  1. godina, oktobar. Mama me budi ranom zorom, ali se ovom buđenju posebno radujem! Osim što ću ceo dan provesti sa njom, mesto će takođe biti posebno- Sajam knjiga u Beogradu. Dok kiša dobuje po prozoru i očekuje da joj uputim jedan namrgođeni pogled, kez mi je od uha do uha, slojevito sam obučena, ranac je na leđima i spremna sam za polazak na autobus koji nas čeka.
  2. godina, oktobar. Alarm je zazvonio, isključujem ga i radosno skačem iz kreveta! Sunčano je i čak toplo za ovo doba godine, a to znači samo jedno- imaću manje garderobe u rukama, a više knjiga. Stiže mi poruka od Nikole da za koji minut kreće po mene, srčem kafu i završavam šminkanje, proveravam da li sam spakovala fotoaparat, novce, telefon, novce, naočare, novce… Krenuli smo put Beograda.

Ne sećam se da li sam se ranije vozila sa mamom autobusom, bilo kakvim povodom, ali danas se osećam kao da smo dve drugarice koje nestrpljivo čekaju da uđu u ogroman prostor ispunjen knjigama i ćeretamo celim putem, tako rano ujutru. Zimoća koja je pokušavala da se uvuče kroz slojeve garderobe je uspela u misiji, ali kada smo ušle i ugledale prizor (vratite u sećanje vaš ulazak na Sajam knjiga neke godine) u srcu nam je bilo toplo, i tada su svi ometajući faktori bili manje važni.

Teodora Milenković na Sajmu knjiga u Beogradu / foto: privatna arhiva
Teodora Milenković na Sajmu knjiga u Beogradu / foto: privatna arhiva

Nikola vozi, fokusiran na put, pustio je radio ali ne čuje ništa od mog brbljanja, od spominjanja koga moram da sretnem na Sajmu jer sam obećala, za koga se nadam da ću sresti iako sumnjam zbog gužve, iščitavam spisak knjiga koje želim da ulovim, razmišljam kome sve želim da kupim poklon i tako smo stigli dok sam ja trepnula a Nikola odslušao moju ploču umesto aktuelnih pesama.

Mama me drži za ruku, obema nam je toplo ali ne sme da me izgubi iz vida jer nemamo mobilni telefon ni ona ni ja. Šetamo, beskrajno dugo šetamo i samo razgledamo knjige, ljude, osluškujemo priče u prolazu i smeškamo se, jedna drugoj, svim ljudima koje sretnemo i naravno ne poznajemo, ali i knjigama, volimo što smo tu.

Kakav neizdrž dok se ne pronađe mesto za parkiranje automobila. Kladim se da je Nikoli odmah bilo jasno da nije poveo svoju devojku na Sajam knjiga nego detence koje cupka i neprestano zapitkuje o tome da li je video slobodno mesto, zašto nije pokušao da se parkira između ona dva drveta, nema veze što nije označeno da može i kad ćemo, pobogu, doći do ulaza! A onda smo ušli i magija je počela…

Od samog početka dana znala sam da ću neprekidno uživati. Mama i ja nismo kupile mnogo knjiga, tek toliko da nam bude lako da ih nosimo, i dovoljno da ne brinemo šta ćemo čitati narednih meseci. Ipak, jedan trenutak mi je bio upečatljiv, tada ne dovoljno zanimljiv, a sada dragocen. Mamina reakcija kada je ugledala Momu Kapora je bila toliko slatka, počela je da mi nabraja koje njegove knjige je pročitala, koje su joj se posebno dopale, rekla je da bih ja trebala još malo da sačekam sa čitanjem tih knjiga (pogrešno sam razumela „još malo“ jer i dalje čekam…) i sve to u roku od jednog minuta gde se meni već zavrtelo u glavi od toliko informacija. Mamu sam uvek posmatrala, i dalje je tako, kao osobu koja me je rodila, sa kojom mogu da pričam o svemu ali i koja me razume i bez mnogo reči, dakle, kao majku, ne kao drugaricu. Mislim da je naš sajamski dan bio jedini kada sam je zaista doživela kao drugaricu, kao meni vrlo sličnu, kao moju vršnjakinju sa kojom sam jurcala i probijala se kroz gomilu ljudi da dođemo do neke knjige.

Svi planovi, spiskovi, dogovori su postali manje važni kada smo Nikola i ja kročili na Sajam. Prepustiti se i dozvoliti nekoj neobjašnjivoj sili da te vuče hiljadu puta kroz svaki kutak, to je bila svrha. Garantujem da ljudi koji rade na štandu ako ugrabe malo slobodnog vremena za to kratko vreme zapamte koliko je ko puta tuda prošao izgledajući potpuno izgubljeno, a opet nekako čudno spokojno. I ponovo osmesi, ćeretanja, „slučajni“ susreti sa ljudima koje ne znaš, a opet ih nekako poznaješ, sve to začinjeno knjigama, ako neko pita Nikolu gomilom knjiga, jer, kako sam ja bila laka kao pero, skakutala okolo i bila u raspoloženju deteta, on je preuzeo svaku kesu ili ceger pun knjiga i kada je rekao da nema treću ruku niti druga leđa, bilo je vreme da se vratimo kući.

Izgleda da se stvari nisu mnogo promenile u tom vremenskom razdoblju, jer sa istim osećajem sreće skakućem i priželjkujem naredno okupljanje knjiškog sveta na tom divnom, knjiškom mestu. Ako nam je Sajam oduzet i ove godine, nije teško vratiti mu se u mislima i proživeti ga ponovo, kao ja sada…

nothing here, sorry
ČITAJ DVA MESECA, PLATI 1! Iskoristi popust za nove korisnike i po ceni jedne mesečne članarine čitaj 60 dana.
Aktiviraj