Romani u nastavcima. Zašto ih volimo?

Iako nam je danas teško zamislivo da živimo u svetu u kojem većina ljudi ne (ume da) čita – ma šta privatno mislili o opštoj populaciji i pismenosti danas – pre samo nekih dvestotinjak godina, kada je štampa uzimala zamaha, krenulo je i širenje pismenosti. Negde u to vreme pojavljuju se i romani za široke mase, ali te mase nisu bile baš u finansijskoj situaciji da mogu da priušte ogromne knjige, koje je bilo skupo proizvesti. Kako su onda – recimo Dikensovi – romani dopirali do velikog broja ljudi? Jednostavno – štampani su kao dodaci uz novine, primera radi na mesečnom nivou. Na jeftinom, novinskom papiru, čitaoci bi svakog meseca, nedelje ili u kojem već razmaku, dobijali deo po deo romana, sve dok ne bi skupili ceo roman. Vrlo često, to je bio i način da izdavač „ispipa puls“ publike i odgovori sebi na pitanje da li vredi dati roman objaviti kao jednotomnu knjigu.

“Živimo u vreme u kojem se vodi rat za pažnju čitalaca i gledalaca, te svetski servisi još uvek nisu sami sa sobom načisto kada je u pitanju način objave sadržaja.”

Danas, u vreme ultramasovne štampe i jeftinog papira, niko više nema ekonomsku potrebu da roman objavljuje u nastavcima. No, to se i dalje dešava – Stiven King je recimo sredinom devedesetih roman „Zelena milja“ objavio u mesečnim nastavcima kao džepna izdanja, da bi ceo roman u jednoj knjizi bio objavljen tek naredne godine, takođe u džepnom formatu, a tvrdokoričeno izdanje je doživeo tek u narednoj deceniji. Roman je doživeo veliki uspeh, pokupio je nekolicinu nagrada i uspešno je adaptiran u film (za razliku od mnogih Kingovih dela, čije adaptacije su sve, samo ne dobre), koji je takođe pobrao razne nagrade i priznanja.

Na ovom mestu se vredi podsetiti priče o tome kako nam čitanje u digitalnom dobu teško pada. Takođe, setite se da živimo u vreme u kojem se vodi rat za pažnju čitalaca i gledalaca, te da svetski servisi još uvek nisu sami sa sobom načisto kada je u pitanju način objave sadržaja – da li ljudima stvarati naviku da bindžuju serije, tako što ćemo cele sezone TV-serija objavljivati u petak i očekivati da odgledaju sve epizode preko vikenda, ili ćemo ih objavljivati epizodu po epizodu, jednom nedeljno, „starinski“, i dati im više vremena da prerade ono što su gledali. Skroz na stranu činjenica da će se u javnosti duže pričati o seriji čije epizode izlaze jednom sedmično nego o onoj čija cela sezona izađe odjednom.

Kakve ovo sad veze ima s čitanjem, pitate se?

Setite se da smo u gore linkovanom tekstu razgovarali o tome kako se navika čitanja od samo 30 minuta dnevno (dakle „na kašičicu“) pretvori u hiljade i hiljade pročitanih knjiga do kraja života. Dakle – ako roman svakako dobijate u delovima, lako za „probavu“ jednom nedeljno (ili mesečno), to vam je samo po sebi podstrek da ga čitate, bez straha da nećete postići. Svakako, na taj način možete čitati i više romana odjednom. Uostalom, setite se samo kada gledate neku seriju, koja izlazi jednom nedeljno, kako iščekujete epizode i kako možete paralelno da gledate i druge serije. Zgodno, zar ne? A i da čitate samo taj jedan roman, u intervalima objave pojedinih delova, to je i dalje bolje nego da ne čitate uopšte, a predstavlja i lagan početak (ili povratak) za naviku čitanja.

Na kraju krajeva, postoji jednostavno i radost čitanja u nastavcima, i iščekivanja sledećeg dela romana (za koji znamo da stiže, za razliku od knjiga u franšizama za koje se pitamo da li će nastavci ikada ugledati svetlost dana – razgovaraćemo i o tome uskoro). Servisi poput Bookmate su kumovali vaskrsenju te niše izdavaštva i lično sam imao sreću da ne samo da čitam prvi put „uživo“ roman u nastavcima koji mi se zaista dopao, nego i da pišem o njemu. Govorim naravno o „Dorćolskom rekvijemu“ Dejana Stojiljkovića, koji sam uvrstio i u prošlonedeljnu preporuku knjiga koje možete čitati ove jeseni. Iščekivati svih dvanaest epizoda tog romana bilo je za mene iskustvo koje sam do tada poznavao samo teoretski, i zaista mogu da ga uporedim s iščekivanjem nove epizode neke serije.

Aleksandar Malavrazić, istrošeni privatni detektiv iz savremenog Beograda dobija poziv da reši slučaj za tajanstvenu organizaciju koja sebe naziva Biro za paranormalne fenomene.

Čitajte

Tako dolazimo i do odgovora iz naslova – zašto su romani u nastavcima toliko zabavni? Nemci imaju jednu sjajnu izreku: „_Vorfreude ist die schönste Freude!_“ – u malo pesničkijem prevodu: „Nema lepše radosti od radosti iščekivanja!“ Mislim da to daje sasvim tačan i lep odgovor na dato pitanje.

• knjiga