Koliko dobro poznajemo ljude u našem bliskom okruženju?

Knjigu možete pročitati na servisu Bookmate

Čitajte

Jedno vreme sam mislila da mogu da čitam ljude, da ih poznajem toliko dobro da znam unapred šta će reći, šta će poželeti za poklon, gde ćemo ići na piće ili u šetnju, jer, pobogu, toliko sati, dana, nedelja i godina se znamo da je to logičan sled događaja. Nove ljude sam pomno posmatrala i nekim čudom uspevala da zapamtim najrazličitije detalje iz njihovih priča pa da ih potom iznenadim naredni put kad spomenem nešto čega možda nisu ni bili svesni da su izgovorili. Slušala sam. Pamtila. Skladištila i sortirala po fiokama u svojoj glavi. Ipak, doživela sam da me neki postupak iznenadi, reakcija, rečenica, stav, došli smo do neke tačke kada prestajemo da pričamo o onome što smo već bezbroj puta rekli, isplivavaju neke novosti za mene i bivam malko razočarana. U sebe. Ne znam kada sam izgubila dodir sa onim poznatim i kada mi je toliko toga promaklo. Ili nije? Da li sam ja te ljude istinski poznavala ili se mi zapravo međusobno upoznajemo svakoga dana, delić po delić? Da li je uopšte moguće poznavati nekog u toj meri kao što taj neko poznaje sebe?

Profajler je knjiga koja se bavi temama o kojima se danas šapuće, a treba da se čuje vrisak! Silovanje i ono kroz šta prolazi osoba koja je bila žrtva silovanja, potom sajber kriminal, poremećaj ličnosti, nedoumica oko toga da li su hakeri loši ljudi ili rade to zarad nečeg dobrog, da ne nastavljam nabrajanje, sve se svodi na mračnu stranu interneta i mračnu stranu ljudske prirode.

Marina je psiholog, odrasla bez majke, sa ocem koji je strog i nespreman da je sasluša i razume, makar ne u onoj meri koja je njoj potrebna u najosetljivijim godinama. Kada se vrati kući u nervnom rastrojstvu, potreban joj je neko ko će joj pomoći da skrene misli. Najbolja drugarica, otac i simpatija iz detinjstva. Naizgled idealno društvo. Svi je poznaju, i Marina poznaje njih. Da li je tako?

Ne bavim se psihologijom, nisam stručna, ali sam posmatrač koji donosi zaključke na osnovu viđenog. Psiholozi su ljudi koji su se školovali da pomognu drugim ljudima, to svi znamo. Da uoče problem, čak i onaj skriveni, da razgovaraju i doprinesu rešavanju, da budu objektivni i spremni da sve ono što su učili prenesu u stvaran život. Plemenit posao, i sama bih volela da mogu tako nešto, možda zbog toga uočavam sledeće: Marina kao psiholog vrlo dobro vlada situacijom kada su u pitanju ljudi koje ne poznaje, dok sa ljudima koji su joj bliski srcu ne uspeva biti objektivna. Svesno ili nesvesno?

„Nekom strancu nisi stranac“ je vrlo upečatljivo za celokupnu priču jer upravo Marina ostaje u šoku kada saznaje da ona nekom strancu nije stranac. Zbog čega se dešava da i ne pomišljamo na ljude koji su za nas stranci, a zapravo oni nas vrlo dobro poznaju, dok sedimo sa, naizgled vrlo poznatim osobama u našem životu (ne)svesni toga da smo u stvari jedni za druge stranci?

Ostavljam vam prostor da promislite o poznanstvima, bliskim i onim usputnim, i da pročitate knjigu koja će vas bez sumnje šokirati i naterati da postavite sebi pitanje iz naslova ovog teksta. Nadam se da ćete imati odgovor…

• knjiga