Roman „Male žene, dobre supruge“ shvaćen je kao „deo američkog književnog kanona“ tek 50-ih godina 20. veka, imao je uticaja na generacije književnica, a shvatan je i kao preispitivanje odnosa patrijarhalne i ženske kulture u 19. veku.
Ja- to je mnogo stvari, rekao je neko ko je dobro poznavao ljudsku psihologiju, a upravo su u književnosti najbolji oni likovi koji se svojom složenošću prelivaju iz jedne osobine u drugu, istovremeno ostajući verni sebi. Među najlepšim ženskim likovima svih vremena su upravo „Male žene“ Luize Mej Olkot, hrabre, željne života, umetnosti, stvaralaštva i ljubavi, sposobne da sanjaju i ostvaruju svoje snove, buntovne i nežne u isto vreme, ne pristajući samo na udaju i porodicu, kao na isključivu sudbinu žene.
Mogle bi to da budu odlike i žena 20. i 21. veka, pa je tu odgovor na pitanje zašto se rado vraćamo romanu „Male žene, Dobre supruge“ Luize Mej Olkot, čak i 150 godina posle prvog objavljivanja, koje je u predgovoru novom izdanju „Lagune“, ovog klasičnog književnog dela, i u prevodu Dubravke Srećković Divković, s pravom postavila Jelena Spasić. Odgovora ima verovatno koliko i čitalaca, ali možda je jedan od suštinskih taj da su ženski likovi porodice Marč išli mnogo ispred 19. veka, kao, uostalom, i sama autorka, Luiza Mej Olkot, koja je izabrala da ne bude udata i da podržava ideju jednakosti žene u muškarca. Živela je od svog pera, a budući da je otac Bronson Olkot podsticao u obrazovanju i samosvesti, susretala je vodeće intelektualce svog vremena, među kojima su bili Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro. Ali, zbog svoje izuzetnosti, Luiza Mej Olkot zaslužuje posebno poglavlje…
Male žene upoznajemo još kao devojčice. Naime, roman koji sada posmatramo kao jedinstven, sastoji se od dva dela. Prvi je štampan 1868. pod naslovom „Male žene“, a drugi „Dobre supruge“ izašao je godinu dana kasnije, i u tom drugom delu devojčice su doživele preobražaj u mlade žene, koje žele da budu ostvarene i u ljubavi. Kao da je ovim nastavkom Luiza Mej Olkot želela da napravi ravnotežu u odnosu na svoje doba, u kojem su devojčice bile vaspitavane da budu poslušne i posvećene porodici, pre svega da se udaju. Da je nastavila isključivo po svojim nezavisnim uverenjima femnistkinje 19. veka, teško da bi se male žene udale. Međutim, Luiza Mej Oklot, kroz reči majke svojih junakinja, kritikuje tadašnje društvene okolnosti, ukazujući na zlehudu sreću starih devojaka, obeleženih i odbačenih od sredine, prema kojima bar one treba da budu dobre i proniknu u njihova slomljena srca. Ovaj roman shvaćen je kao „deo američkog književnog kanona“ tek 50-ih godina 20. veka, imao je uticaja na generacije književnica, a shvatan je i kao preispitivanje odnosa patrijarhalne i ženske kulture u 19. veku.
Upravo je Jelena Spasić primetila da su ovi likovi „Malih žena“ drugačiji u odnosu na standarde 19. veka. Suviše su slobodne i samovoljne, a odlikuju se manama sebičnosti, uobraženosti, temperamentnosti, stidljivosti, što nije bilo uobičajeno isticati. Najstarija Margaret ili Meg ima šesnaest godina, Džo je godinu dana mlađa, Elizabet ili Bet je trinaestogodišnjakinja, a Ejmi je najmlađa. I sve su različite. Meg je lepa i ženstvena, nekako predodređena za porodicu. Džo je muškasta, nezgrapna, sa prelepom kosom koja je odlika njene strastvene naravi i koju će odseći i prodati da bi skupila novac za bolesnog oca. Ona ne želi da se uda, a hoće da bude pisac, da stvori nešto po čemu će je ljudi pamtiti, da uradi nešto „junačno i divotno“, da sve zadivi jednog dana. Karakter Džo je najslojevitiji, u nju je autorka najviše ugradila sebe. Bet je nežna, stidljiva i uživljena u neki svoj svet, okrenuta je muzici, a Ejmi, bleda i tanana, mala dama koja pazi na svoje manire, želi da bude slikarka, ali i da uživa u bogatstvu i putovanjima. Upravo će nju bogata tetka odvesti na proputovanje u Evropu, odakle će se vratiti udata za njihovog bogatog suseda i druga Lorija.
Slika ratnog Božića objedinjuje devojčice u toj brižnoj prvoj slici. One pate zbog razdvojenosti od oca, koji je na frontu Američkog građanskog rata, boreći se za Uniju, kao i zbog nemaštine u praznično vreme. Sve osvetljava prelepi lik njihove majke- čvrste, brižne, mudre u savetima i postupcima. Za razliku, na primer od majke u romanu „Gordost i predrasude“ Džejn Ostin, čiji je jedini san da udomi svoje kćeri, američka majka porodice Marč vrlo je napredna i ističe nešto drugačije vrednosti koje se mogu videti u citatu:
„Želim da moje kćeri budu lepe, obrazovane i plemenite; da im se ljudi dive, vole ih i poštuju, da imaju srećnu mladost, da se udaju dobro i mudro i vode koristan i prijatan život, sa što manje iskušenja u vidu brige i tuge koje će Bog naći za shodno da im pošalje. Da bude voljena i da je odabere neki dobar čovek to je ono najbolje i najslađe što se može desiti jednoj ženi, te se iskreno nadam da će moje devojčice spoznati to divno iskustvo. Prirodno je da o tome razmišljaš Meg; ispravno je da se nadaš i da to iščekuješ i mudro da se za to pripremaš, kako bi se, kad kucne srećni čas, osećala spremnom za te dužnosti i dostojnom te radosti. Drage moje devojčice, ambiciozna sam kada je o vama reč, ali time ne mislim da preko noći stupite u visoke krugove- da se udate za bogataše tek zato što su bogati ili što imaju velelepne kuće, koje neće biti domovi jer im nedostaje ljubavi. Novac je nužan i dragocen- a kad se valjano iskoristi i plemenita stvar- ali ne želim da bilo kad pomisle kako je on prva ili jedina nagrada ka kojoj vredi stremiti. Radije ću vas gledati kao supruge siromaha ako ćete biti srećne, voljene, zadovoljne, nego kao kraljice na prestolima, a bez samopoštovanja i spokoja“. Moglo bi se reći da je ovo svevremeni majčinski „anti-sponzorski“ savet za žene svakog doba.
Na početku, devojčice i njihov drug Lori sanjajući grade svoje kule od slonovače, a na kraju se prisećaju tih detinjih snova. Lori želi da živi u Nemačkoj, okružen muzikom, bez briga o zaradi i poslu, Džo želi da bude pisac, Ejmi slikarka u Rimu, a Meg želi kuću punu ljudi i svakojake raskoši:
„Ambiciozna smo ekipa, zar ne? Svi do jednog izuzev Bet, želimo da budemo bogati i slavni, briljantni u svakom pogledu. Baš me zanima hoće li iko od nas ikada ostvariti svoje želje“ reče Lori grickajući travku kao kakvo tele koje se predalo umovanju.
U drugom delu, Bet je prerano napustila ovaj svet i smirila se na onom. Meg se prva udala iz ljubavi, ali kao supruga učitelja nikako nije živela raskošno. Džo je ostvarila svoju želju da piše i u Njujorku tako upoznala svog supruga, profesora Bera, najboljeg savetodavca, sa kojim je otvorila školu za dečake. Ejmi je ostala srećna sa Lorijem, koji joj je sličniji nego što je izgledalo.
Dokaz o prijemčivosti ove priče su i povremene ekranizacije. U onoj iz 1933. godine, u režiji Džordža Kjukora, buntovnu Džo je igrala Ketrin Hepbern. U filmu iz 1949. nastupile su Liz Tejlor (Ejmi) Džun Alison (Džo), Dženet Li (Meg). U verziji iz 1994. gledali smo Vinonu Rajder kao Džo, Kristijana Bejla kao Lorija, Suzan Sarandon kao majku. Pre godinu dana mogli smo da vidimo novu, dinamičnu, ekranizaciju u kojoj je Lora Dern majka, Sirša Ronan- Džo Marč, a Ema Votson tumači ulogu Meg.