Tamnozelena boja i ušuškanost u krevetu ispod toplog ćebeta sa omiljenom šoljom čaja u rukama dok po prozorima sobe dobuje kiša, moje su prve asocijacije na roman “Rebeka”, britanske spisateljice Dafne di Morije (poznatije po imenu Lejdi Brauning), koji datira još iz tridesetih godina XX veka.
U pitanju je sugestivan gotski roman napisan 1938. godine, čiji glavni lik nije, kako bi se možda po samom naslovu pomislilo, Rebeka, već jedna potpuno anonimna žena čije ime ne saznajemo, a koju početna mrvica opsesije polako, ali sigurno gradacijski obuzima sve do samog kraja knjige.
“U punom hotelu čovek može da bude isto toliko sam kao i u praznoj kući. Jedina je razlika u tome što je hotelska usamljenost bezlična”.
Dafne di Morije prenela je ovu neobičnu priču o opsesiji iz perspektive jedne u potpunosti bezlične i anonimne žene, čije ime ne saznajemo ni u jednom trenutku, a koja se do srži zaljubljuje u imućnog i veoma neobičnog gospodina po imenu Maksim de Vinter. Taj momenat njihovog upoznavanja predstavlja momenat početka odumiranja i dodatnog obezličavanja glavne junakinje, budući da se ona polako suočava sa različitim tragovima koje je Maksimova tragično nastradala supruga Rebeka ostavila za sobom u tajanstvenom zamku poznatijem pod nazivom Menderlej.
Opsednutost glavne junakinje Rebekom i njena bolesna želja da postane (kao) ona, dovele su je čak do situacije da i kada se pogleda u ogledalo, u odrazu umesto svog, ugleda lik mrtve suparnice. Upravo zbog takve opsesije, koja se budi, postepeno gradacijski tinja i raste u glavnoj junakinji sve do samog kraja, u ovom romanu imamo čak dve smrti. Jedna od njih je konačna, Rebekina, a druga se razvija unutar same glavne junakinje, kroz njenu želju i bolno izgaranje da postane nešto što nije, da dodirne nedodirljivo i uhvati neuhvatljivo.
Pored toga što je ovo jedan neobičan roman o opsesiji, u pitanju je i knjiga čija je radnja obavijena debelim velom misterije, te se, u tom ruhu, ista može svrstati i u one klasične, svima nama dobro poznate, krimi romane.
Međutim, pored prethodno navedenog, sam preokret i konačno razrešenje ove misterije ne čine njeno težište niti predstavljaju svrhu ovog romana, naročito imajući u vidu da se rasplet može nazreti već na prvoj polovini priče. Ono što doprinosi činjenici da je ovo delo od enormnog značaja i danas jeste gotski obojena atmosfera koja kroz vrtove Menderleja oživljava neko sasvim drugačije vreme - vreme balova, upravljanja imanjima, jezivih kućepaziteljki i zvučnih imena koja samim njihovim pominjanjem pokazuju zavidan uticaj i moć kojom odišu.
Ovu misteriju mnogi porede sa romanom “Džejn Ejr” Šarlot Bronte. Na momente sa previše deskripcije, nekada premalo romantike a suviše mistikom obojene opsednutosti i mračne atmosfere, “Rebeka” je roman koji se čita u dahu i dugo pamti, i nimalo nije neobično što je upravo ova knjiga svrstana u kategoriju klasične književnosti, književnosti za sva vremena.
S obzirom na to da je Dafne di Morije donela priču za sva vremena, bilo je očekivano da ista dobije i svoje filmske adaptacije. Jedna od najpoznatijih verzija je svakako Hičkokova iz 1940. godine, a 2020. godina donela je sa sobom i novu adaptaciju “Rebeke”. Ako vam lik gospođe Denvers nije bio dovoljno jeziv u knjizi (u šta čisto sumnjam), tu je Hičkok da, kao i uvek, učini da spavamo sa uključenim svetlom barem tu jednu noć.