Nakon čitanja romana veoma optimističnog naslova – „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“, autora Branka Rosića, prvi zaključak koji sam izvela ticao se mojih donekle meteoroloških a više metaforom prebojenih utisaka da nikad nisam naišla na oblačniju priču od ove. S druge strane, mišljenja sam da nijedan drugi naslov do navedenog ovoj knjizi nimalo ne bi pristajao, niti bi mogao da je prezentuje na adekvatan način.
Roman prati savremenu ideologiju društva ogrezlog u korupciju, nepotizam, dominaciju materijalnog u odnosu na moralno i snagu medijske komunikacije sa širom javnošću koja je zamaskirana cenzurom.
U samom centru zbivanja nalazi se donekle disfunkcionalna porodica Braunović, gde dva brata, Saša i Igor, žive u svetu migrantske krize, neutaživih seksualnih poriva, rokenrola i mračnih pobuda, a što ih sve zapravo, poput plastelina oblikuje i od njih pravi kalupe tipičnih predstavnika „zaštićenih“ ljudi - ljudi koji su naizgled nedodirljivi, čiji ogoljeni životi su, za razliku od onoga što se servira publici željnoj idola, nedostupni javnosti. Razmatrajući i analizirajući temu nepotizma, Rosić se bavi i temom odrastanja u porodici javnih ličnosti kojima šira javnost bespogovorno veruje, kao i temom anomalija jednog društva u kom mladi često zastrane i krenu stranputicom.
Pored toga što spaja dva brata različitih profesija i (na prvi pogled) karaktera, Branko Rosić je ovim romanom spojio i dve kulture – kulturu beogradskih kišovitih ulica sa kulturom londonskih tmurnih ćoškova u kojima se ispijaju tipična engleska piva i oseća se opor miris isparenja tog alkoholnog pića. S tim u vezi, apsolutno sam sigurna da će ljubiteljima piva biti veoma zanimljivo da čitaju o nekim vrstama ovog pića za koje lično nisam ni znala da postoje.
Roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ donosi čitaocima i kulturu savremenih medija, odnosno način informisanja šire javnosti i strogog poštovanja čitanja unapred pripremljenih tekstova, uz odsustvo bilo kakve improvizacije, a po cenu gubitka posla, ili često nečeg važnijeg od toga.
Branko Rosić je ovom pričom otvorio brojne goruće teme savremenog društva i sve ih preneo čitaocima bez imalo ulepšavanja ili dodvoravanja zarad dopadanja. Samim tim, ovo nije nimalo dopadljiva priča, i teško da iko može reći da je uživao u knjizi. Međutim, njena čar leži upravo u tome što ona nimalo ne pretenduje da se dopadne čitaocima; štaviše, tera ih, distancira od likova, ali bez obzira na navedeno, postoji nekakva magnetna privlačnost koja ne dozvoljava da se prestane sa čitanjem, već da se traži još.
Svaki od nosećih likova romana je, bez obzira na njegovu karakterizaciju, prezentovan čitaocima na način da je svako od njih svestan toga da su „životinje humanije od ljudi“. Navedena konstatacija predstavlja važan deo cele priče, imajući u vidu da takav zaključak, izveden od strane svih likova romana, dodatno implicira na njihovu samosvesnost u pogledu nezavidnog načina života, donošenja pogrešnih odluka i ukorenjenih razmišljanja nepodložnih promenama.
Osim svega navedenog, ovaj roman na jedan krajnje neobičan način nudi čitaocima katarzom obojen završetak, koji ni u jednom drugom scenariju ne bi mogao biti drugačiji, već upravo onakav kakvim ga je Rosić svojom tačkom zaokružio.
Možda ću zvučati pomalo kliše, ali u jednu stvar sam apsolutno sigurna, a to je da za sutra definitivno najavljuju konačno razvedravanje, jer koliko god oblaka bilo na nebu, u nekom trenutku će sigurno granuti sunce.