Najvažnije je: otkriti pravog sebe, jer se mnogo enegrije može potrošiti u trčanju napred-nazad između „različitih sebe”
Knjiga Marka Frimana nije za one koji traže odgovor zašto sumnjaju u sebe, jer to je naša najveća boljka budući da živimo u doba sumnje. Hiperkapitalizam nas je doveo do granice da niko nikome ne veruje. Umesto toga, Friman nas poziva da prihvatimo svoje stanje onakvo kakvo jeste, da pomažemo sebi i da unapredimo um.
Mark je veoma dobro poznat samouki psihijatar. Lutao je od jednog do drugog lekara hodnicima i kabinetima, ali se na kraju oporavio sam. Razvio je mentalne vežbe sakupljajući savete s liste svojih dijagnoza i napravio „novi okvir za staru sliku”. Podstiče nas da razumemo mentalne bolesti, da pre svega znamo da postoji mentalno zdravlje, opominje nas na manir pažljivosti i posebno se osvrće na momente kada smo sami. Tada prepoznajemo konkretne probleme jer smo na sigurnom mestu, uglavnom u svom domu gde je neizvesnost manja, a strah se može donekle kontrolisati. Kod kuće smo sigurniji i emocionalno spremniji da se suočimo sa osećanjima koja su napolju intenzivnija: fobije, razdražljivost, preostljivost, asocijalnost…
Misija Marka Frimana je da nas navede da „vežbamo sebe”, i zasnovana je na analogiji mentalne i emocionalne spremnosti. Kako smo sebe učinili fizički spremnim, tako moramo i psihički da iskusimo nelagodu, a to ćemo najbolje učiniti tako što kreativno počnemo da se izražavamo. Mark je pohađao časove kreativnog pisanja dok je studirao književnost. Znao je da želi da piše više od onoga što je za fakultet bilo dovoljno. Naučio je kako da vidi preko barijera koje pravimo u mozgu, bilo da su to misli ili emocije, ali ako znamo ko smo i do čega nam je stalo, sve prepreke mogu da se prevaziđu. Najvažnije je otkriti pravog sebe, jer se mnogo enegrije može potrošiti u trčanju napred-nazad između „različitih sebe”.
Kada je počeo da radi kao terapeut, uvideo je da svi koji žele da se bave kreativnim stvaranjem strahuju od komentara okoline što ih u velikoj meri ometa, posebno na početku tog procesa. I to nije neobično. Čovek je društveno biće i veoma mu je stalo šta drugi misle o njegovom radu, ma koliko se pretvarao da mu nije važno tuđe mišljenje. Ali kada stvaramo nešto što će drugi prokomentaristati, mi se probijamo kroz zonu komfora i tako pobeđujemo manjak samopouzdanja. Međutim, pojavljuje se pritisak da nismo uradili dovoljno, da moramo više, kao da do sada nismo uradili ništa. Pitamo se da li će to što radimo pomoći drugim ljudima.
Ukratko: Mark Friman insistira na tome da svoje vrednosti otkrijemo, pokažemo ih, da ih usavršavamo i čak – da se javno pokažemo. Promene su teške toliko da polovina učlanjenih u fitnes centar u junu uopšte više ne dolazi da vežba. To ne znači da oni nisu mentalno zdravi. U tome je razlika između istrajnosti odlaska na sport i na psihoterapuju. Napredak u mentalnom zdravlju porazumeva da napravite zaista složene promene u najvažnijim tačkama svog života. Zato je potreban mentalni fitnes, vežba u kojoj ćemo se suočiti sa onim što naš mozak „baca”. Ne možemo odjednom učiniti sve, moramo se fokusirati i odbaciti samopresude u maniru „to što radiš je loše.”
Sjano je ukoliko možete da vežbate da ne regujete na stvari koje nemaju nikakve veze s vama. To je veoma korisna veština. Sačuvaće vam zdravlje i neće vas ometati u životu. Kada to uvežbate, tek tada će mozak reći „ne želim ovo da slušam.” Ne zavaravajte se da je ovo lako. Ne očekujte da ćete biti u dobroj mentalnoj formi ako ne vežbate. Trening uma je kao trening košarke. Zato, neka lopta bude u vašim rukama. Spremite se da izvedete trojku u poslednjoj sekundi kao Toni Kukoč 1994. godine na utakmici protiv Indiana Pacers-a.