Ona je Marina Kalašnjikova, po obrazovanju lingvista i psiholog. Njena istraživanja su prvenstveno fokusirana na razvojnu psihologiju i rani razvoj jezika. Sada radi na severu Španije, u Baskijskom Centru za jezik i mozak, i istražuje kako u prvim godinama života, do dve godine, dete uči svoj maternji jezik, kako percipira zvukove i prve reči. Posebno je zanima kako spoljni faktori mogu uticati na to kako dete uči jezik. Trenutno, njen glavni fokus je na tome kako interakcije roditelja sa decom utiču na njihovo učenje jezika, i u principu, proučava govor usmeren na dete. Pošto je ranije radila u Australiji, gde se prvenstveno bavila takvim govorom na australijskom engleskom, sada je to španski i bakskij. Centar za jezik i mozak sarađuje i sa azijskim kolegama, tako da je učestvovala na studijama kantonskog jezika (kineski jezik ili dijalekt koji se govori u provincijama Guangdong i Guangsi).
Koji je naučni naziv za tepanje deci?
U okruženju engleskog govornog područja postoji mnogo pojmova za ovaj fenomen. Najčešći je „baby talk“ (bukvalno – jezik beba), ali tačnije – „infant-directed speech“ (govor upućen maloj deci; infant – malo dete, do 2 godine, obično označava uzrast dok dete nije prohodalo). Ovaj način govora se naziva i „roditeljskim jezikom“, što nije baš tačno, jer ne razgovaraju samo roditelji sa decom na taj način, već praktično svi oko deteta. Ovo je neka vrsta jezičkog registra koji je namenjen mališanima. Postoji mnogo jezičkih registara, jer ljudi odlično prilagođavaju svoj govor potrebama publike. Na primer, druga vrsta registra je „speech-in-noise“ (govor u buci) – kada se nađete na veoma bučnoj zabavi, govorite drugačije. Ili kada razgovarate sa strancima, menjate i način govora. Postoji takođe i govor orijentisan na kućne ljubimce ali i mnogi drugi.
Do kog uzrasta ima smisla govoriti o registru komunikacije sa decom?
Obično se pod ovim pojmom podrazumevaju prve dve godine života, ali se mora imati na umu da se menja i jezički registar kako dete odrasta. Stoga se u nauci ponekad susreću i detaljniji termini i varijacije: “toddler-directed speech” (govor usmeren na mališane, koji su prohodali), do 2-3 godine, i “children-directed speech” što obično označava uzrast do 5 godina. Dakle, najvažnije je da vidimo da, generalno, nastavljamo da razgovaramo sa detetom na poseban način, a kako dete raste menjaju se i karakteristike našeg govora. Ja lično proučavam govor namenjen mališanima od 4 meseca do 2 godine.
A kada možemo reći da se ovaj registar zamenjuje normalnim govorom?
U principu, nema posebnih ograničenja, jasno je da svaka osoba prestaje da koristi takav govor u zavisnosti, na primer, od potreba deteta. Istina je da oko pete godine, deca postaju prilično vešta u tome kako govore i koriste svoj maternji jezik, pa stoga, oko pete godine, roditelji manje koriste govor usmeren na dete. Ali generalno, o stereotipnom tepanju o kome se govori, odnosno kada zamislite roditelja kako priča na razigran način, sa preteranom intonacijom, to je do dve godine.
Na koji način sprovodite istraživanja sa sasvim malom decom?
Imamo laboratoriju posebno posvećenu istraživanju sa bebama. Učesnike istraživanja dovode, naravno, roditelji. Sva naša istraživanja možemo podeliti u tri grupe prema predmetu istraživanja: interakcija, ponašanje deteta i moždana aktivnost.
Dakle, prvo, to je interakcija deteta sa roditeljom – na primer, kada istražujemo „roditeljski” jezik, tražimo od roditelja da se ponašaju prirodno i snimamo ih na audio i video i zatim analiziramo te podatke. Drugi predmet istraživanja je ponašanje – posmatramo ponašanje bebe tokom eksperimenta, kako se njegova reakcija menja u zavisnosti od stimulusa iz okoline. Tako, na primer, znamo da bebe drže pogled na stimulansima koji ih zanimaju. Tokom eksperimenta im pokazujemo različite slike na ekranu (koje biramo u zavisnosti od predmeta proučavanja) i beležimo koliko dugo dete gleda u svaku sliku. A to koliko dugo dete gleda ovu ili onu sliku i jeste varijabla koju naknadno analiziramo. Ova istraživanja obično traju oko pet minuta, pa su veoma pogodni za bebe od 4 do 24 meseca. I na kraju, proučavamo moždanu aktivnost – ovde koristimo metode koje se koriste i u psihologiji odraslih, na primer, elektroencefalografiju, uz pomoć koje registrujemo električnu aktivnost mozga, funkcionalnu spektroskopiju koja pokazuje promene u nivou kiseonika u krvi u mozgu. Sve ove metode su potpuno neinvazivne i bezbedne – deci postavljamo senzore, i oni ne moraju ništa da rade, zabavljamo ih igračkama dok sede sa mamom, tatom ili nekim drugim članom porodice.
Koje je najvažnije otkriće iz vašeg nedavnog istraživanja?
Prvo što mi pada na pamet su zaključci do kojih smo došli pre par godina, na njima se zasniva naše trenutno istraživanje. Proučavali smo u kojoj meri je aktivnost mozga deteta sinhronizovana sa spoljašnjim govornim signalom. Dakle, kada se neuroni aktiviraju u glavi, oni prate određeni ritam. Istraživanjem kod odraslih otkrili smo da različiti ritmovi odgovaraju različitim ciljevima: to jest, prilikom obrade određenih informacija, neki od neurona se aktiviraju više od drugih, ili prate određeni obrazac. Ali ono što je zanimljivo jeste da ako analiziramo govorni signal, onda svaka fraza ima svoju frekvenciju, a ispostavilo se da ova frekvencija odgovara frekvenciji ritmičke aktivnosti mozga. A da bismo razumeli govor, ove dve frekvencije, u mozgu i u spoljašnjem izvoru, moraju biti sinhronizovane. Ovo je, naravno, najjednostavnije objašnjenje, jer govorni signal je veoma složena konstrukcija, zato što imamo veoma brze informacije, kao što su promene između pojedinačnih fonema, imamo mnogo sporije informacije, poput intonacije, koja se širi po celoj reči i rečenici, ali svi ovi istovremeni prelazi čine određenu frekvenciju govornog signala. Do nedavno niko nije analizirao ovu sinhronizaciju kod beba. Zato smo odlučili da pokušamo da ovo proučimo na bebama od sedam meseci – u ovom uzrastu deca još ne znaju reči svog maternjeg jezika, nemaju rečnik, ali mogu da znaju samo nekoliko reči, jer na primer, “mama” i ”tata”, svoje ime, ali ne više od toga. I tako smo snimili kako je njihov mozak reagovao na dve različite vrste govora: govor upućen detetu, takozvani „baby talk“ i normalan govor. I otkrili smo da je, kao i kod odraslih, i kod dece došlo do sinhronizacije frekvencije zvučnog signala i ritmičke aktivnosti mozga. I ova sinhronizacija je bila efikasnija kada su bebe čule govor usmeren na njih, a ne normalan govor. Dakle, pre svega, uspeli smo da pokažemo da možemo da posmatramo ovaj proces u mozgu veoma malog deteta i pretpostavimo da već sedmomesečna beba počinje da dekodira informacije koje čuje. I, naravno, i činjenica da najbolje reaguju na govor, koji je usmeren upravo na njih.
Zašto postoji efikasnije dekodiranje? I šta tačno znači sinhronizacija frekvencija govornog signala sa ritmičkom aktivnošću mozga?
Obično su odrasli imuniji na brže promene informacija, dok bebe još savladavaju jezik, uče, a ovaj preterano emotivan način govora im je važan da odrede koje su informacije upućene njima, a koje nisu. Što se tiče sinhronizacije, daću primer iz života odraslih: zamislite da ste na veoma bučnoj zabavi i čujete sve razgovore koji se vode oko vas. Pa ipak, ako se fokusirate na jednu osobu, na jedan razgovor, odlično ćete ga razumećete, ignorisati i filtrirati sve ostalo. I ovaj proces je očigledan: sinhronizujemo se sa govorom koji nam je relevantan u datom trenutku.
To jest, u stvari, kada kažem da se fokusiram na razgovor, upravo govorimo o ovoj sinhronizaciji između frekvencija govornog signala i neuronske aktivnosti?
Da tačno. To podrazumeva ne samo intonaciju i glasnoću, već i sve što je u signalu – uključujući smisao, značenje.
Da li je tačno reći da što smo stariji, to nam postaje dostupno više varijacija ovih sinhronizacija?
Ovo je pitanje na kojem još radimo. U početku smo uspeli da otkrijemo postojanje ove sinhronizacije i ovo je za nas veoma veliki korak. Sada pokušavamo da razbijemo ovu „sinhronizaciju“ na detaljnije delove. Pretpostavlja se da vaša percepcija jednostavno postaje fino podešena kako saznajete više o svom jeziku: tako da vam je lakše da se sinhronizujete sa zvučnim talasom kada znate koji zvuci su izvorni za vaš jezik. S druge strane, pretpostavlja se da su neke od ovih sinhronizacija na određenim frekvencijama poremećene kod osoba sa jezičkim poremećajima. I ako možemo da razumemo kako se ova sinhronizacija razvija, možemo bolje razumeti one ljude koji imaju problema sa obradom jezika.
“Govor usmeren ka kućnim ljubimcima je veoma sličan govoru usmerenom na bebe u smislu visine i emocionalnog naboja. Visoki zvuk i preterana intonacija na kraju rezultiraju emocionalno pozitivno nabijenim govorom, radošću koju nastojimo da prenesemo detetu. Neke studije su pokazale da ne postoji statistički značajna razlika u performansama između govora usmerenog na dete i govora usmerenog na životinje.”
Da li postoje još neki registri govora koji imaju slične karakteristike govoru koji je upućen deci?
Da, na primer, govor usmeren ka kućnim ljubimcima je veoma sličan govoru usmerenom na bebe u smislu visine i emocionalnog naboja. Visoki zvuk i preterana intonacija na kraju rezultiraju emocionalno pozitivno nabijenim govorom, radošću koju nastojimo da prenesemo detetu. Neke studije su pokazale da ne postoji statistički značajna razlika u performansama između govora usmerenog na dete i govora usmerenog na životinje. Međutim, za razliku od govora upućenog kućnim ljubimcima, govor upućen deci podrazumeva neke jezičke osobenosti – odnosno pojednostavljujemo gramatiku ili koristimo određene reči, nesvesno pokušavajući tako da pomognemo bebi u učenju jezika. Naravno, ne radimo sve ovo sa kućnim ljubimcima. Drugi registar, sličan govoru usmerenom ka deci, je govor usmeren voljenoj osobi – isto tako nežno i toplo razgovaramo sa voljenom osobom, koristeći određene reči i intonacije. A najzanimljivija stvar u svim ovim slučajevima je da svi to radimo nesvesno. Ne stajete i ne razmišljate da li se radi o detetu ili psu, nego se momentalno prilagodite situaciji.
“U razgovoru sa decom imamo tendenciju da produžavamo samoglasnike i izgovaramo ih glasnije, preterujemo, a sve su to karakteristike jasnog govora a na kraju i pozitivnu emociju.”
To znači da sa decom, kućnim ljubimcima i voljenim osobama razgovaramo donekle na isti način. Zašto sa decom razgovaramo na ovaj način, a ne na drugi? Postoji li naučno objašnjenje za ovo?
U ovoj oblasti ima dosta istraživanja, a intonacija (odnosno podizanje i snižavanje tona glasa) je najproučavanija karakteristika. Sada se naučnici slažu da kada se igramo glasom, to radimo da bismo privukli pažnju deteta, a takođe i da bi ono naučilo jezik. Još jedna karakteristika „roditeljskog“ jezika, koju sam već pomenula, su preterano naglašeni zvuci. Dakle, u razgovoru sa decom imamo tendenciju da produžavamo samoglasnike i izgovaramo ih glasnije, preterujemo, a sve su to karakteristike jasnog govora a na kraju i pozitivnu emociju, kao što smo ranije rekli. Ovako se trudimo da zvučimo toplije. Ovo su neka od akustičnih svojstava govora, ali sama komunikacija je mnogo više multimodalna i složenija od samog zvuka. Mi koristimo mimiku, a deca su veoma osetljiva na to - dižemo obrve, više otvaramo oči i mnogo se smejemo, a tu je i čilo dodira.
Čula sam i da se zahvaljujući takvom govoru dete oseća sigurnije.
Da da. Do ovoga smo došli i u našem istraživanju pre par godina kada smo pokušavali da shvatimo koje promene u glasnom traktu doprinose sličnim promenama zvučnog signala. I otkrili smo da kada razgovaramo sa decom podižemo larinks i tako smanjujemo glasni trakt. A zanimljiva stvar u ovom slučaju je da možemo da promenimo visinu tona drugim metodom, ali nesvesno biramo ovu metodu. Mislim da ovo može odražavati evolucionu adaptaciju u kojoj želite da zvučite manje kada razgovarate sa detetom, što vas čini na neki način manje zastrašujućim, manje pretećim i više ličite na samo dete. U ovoj studiji smo želeli da saznamo kako tačno roditelji preuveličavaju zvukove – da li koriste jezik, kao da detetu modeliraju kako tačno određeni zvuci treba da se izgovaraju. Ali ispostavilo se da to nije tako - oni prvo podižu larinks, čime podižu visinu, kao i povećavaju frekvenciju samoglasnika.
Postoje li informacija o kulturnim razlikama u okviru takvog načina govora? Da li postoji u svim kulturama?
Obično, kada opisujemo „roditeljski“ govor, skloni smo reći da je univerzalan. Ali u stvari, još uvek nismo proučili dovoljno jezika da bismo to mogli definitivno da tvrdimo. Istina je da se u većini jezika koje smo uspeli da izučimo ovaj registar javlja. Ali, na primer, u nekim starosedelačkim zajednicama nije uobičajeno da se deci obraćaju dok ne nauče da govore. Dakle, tamo je komunikacija sa bebama drugačija - razgovaraju sa njima šapatom. Ova vrsta komunikacije je registrovana kod naroda Maja. Ali takođe treba imati na umu da su se metode koje su se tada koristile za dokumentovanje takođe promenile i sigurna sam da su bile drugačije od ovih koje imamo sada. Ali to su izolovane priče i slučajevi koji još uvek nisu dobro istraženi, tako da ne razumemo baš dobro kako i zašto se to dešava. Ali u dobro proučenim jezicima - Evropi, Aziji - karakteristike koje sam opisala manifestuju se u svim jezicima i kulturama.
Da li osim šapata, postoji još nešto neobično?
Na primer, postoje dokazi da se u Severnoj Americi, kada razgovaraju sa bebom, igraju svojim glasom mnogo više nego u drugim verzijama engleskog - na britanskom ili australijskom, i generalnom na drugim evropskim jezicima. Ne razumemo zašto se to dešava, ali ovo zapažanje je dokumentovano u nekoliko nezavisnih studija.
A šta će se desiti ako roditelj ne komunicira sa svojim detetom koristeći navedeni registar?
Ima takvih slučajeva. Prvo, mora se reći da postoje varijacije u načinu na koji roditelji komuniciraju. Ali ova prirodnost nije štetna. Vidimo da postoji određena korelacija između toga koliko se dobro razvija jezik vašeg deteta i koliko često roditelji razgovaraju s njim, bez obzira na način na koji komuniciraju. Obično smo primetili neuspeh u komunikaciji između deteta i roditelja u slučajevima kada roditelji imaju neku vrstu emocionalnog poremećaja. Na primer, ako roditelj ima postporođajnu depresiju – to su prilično često dokumentovani slučajevi, onda vidimo da to može uticati na dalji razvoj govora deteta. S tim u vezi, pokušavamo da razvijemo načine da pomognemo takvim roditeljima da uspostave kontakt. Ako shvatimo kakvi se poremećaji javljaju u komunikaciji, onda će možda biti moguće ne samo lečiti depresiju, već i ciljano raditi na interakciji sa detetom.
Da li životinje imaju govor prilagođen deci??
Ovo se još proučava. Postoje dokazi da neke životinje menjaju svoj govor kada razgovaraju sa svojim potomcima. Na primer, kod nekih vrsta primata primećuju se posebni tipovi vokalizacije koji su orijentisani na potomstvo. Neki od njih imaju posebne načine da signaliziraju da je vreme za pokret i da žele da se beba popne na majčina leđa i krene na put. Odrasli prepoznaju i signale beba – kada mladunci plaču, mogu svojim glasom da ukažu čije je to mladunče. Dakle, to je dvosmerni proces.
Možete li detaljnije da objasnite koje karakteristike opisuju kretanje neurona i zvučni talas?
Mislim da je govor vrlo ritmičan signal. I svaki jezik ima svoje ritmove, na primer japanski zvuči potpuno drugačije od francuskog, a oba ova jezika zvuče potpuno drugačije od engleskog, jer za svaki od njih su potrebni posebni fiziološki parametri. I svi ovi jezici imaju različitu gramatiku, red reči i, naravno, zvukove. Dakle, svaki jezik se sastoji od specifičnih karakterizujućih elemenata, a ovde mislim upravo na frekvencije – odnosno na vremensku skalu na kojoj se te informacije prenose. Intonacija prati sporu vremensku liniju, provlači se kroz celu rečenicu. Postoje i slogovi – slogovi su mnogo brži od intonacije, potrebno je oko pet stotina milisekundi da se izgovori slog. A onda dolazi do mnogo, mnogo bržih promena – na primer, promena svakog glasa, odnosno slova u slogu. Ako je slog dugačak pet stotina milisekundi, onda će promena slova biti polovina te vrednosti. To su frekvencije po kojima se ostvaruje zvučni signal, odnosno uz pomoć kojih prenosimo informacije, i one frekvencije na kojima rade naši neuroni.