Negde postoji jedno mesto na koje svako od nas može otići mislima u bilo kom trenutku. Mesto na kom smo bezbedni. Mesto gde naša mašta i ideje i dalje postoje, čak i onda kada na red dođe starost. Kada nastupi zaborav. Jedan deka i njegov unuk Noa upravo odlaze tamo. U pitanju je klupa ispod koje cvetaju zumbuli, cveće koje budi uspomene na baku i Božić - „ako ste nekada imali baku koja je volela sve što raste, onda vam je Božić uvek mirisao na zumbule“. Oko te klupe nalazi se šuma, „jer deda voli drveće, zato što drveće čisto zabole šta ljudi misle“. I baš na takvoj klupi negde na ivici sećanja sede deka i NoaNoa i razgovaraju. Pamte.
Novela „Put do kuće svakog jutra sve je duži“ prvobitno je napisana u formi teksta za blog koji vodi jedan od najpoznatijih švedskih blogera (od nedavno i pisaca), Fredrik Bakman. Međutim, kako ovaj Šveđanin ističe, „tekst je, iskreno govoreći, započeo sopstveni život, i sada je knjiga koja u stvari nije ni trebalo da bude knjiga ipak postala knjiga, uprkos svemu. Sa papirnim stranicama, omotom i svim ostalim“. Dakle, sasvim slučajno je, ova priča, prvobitno napisana za potrebe bloga, dobila svoju papirnu formu. Udahnut joj je život. Baš kao što jedan unuk po imenu Noa, dekinom sećanju uliva život i snagu.
Ovo je melanholična i lirski obojena priča o mozgu, njegovim granicama, ali i nepostojanju bilo kakvih ograničenja kada su mašta i ideje u pitanju. Ovo je priča o tome kako je to kada ljudsko telo nadživi sopstveni mozak, odnosno, kako je to kada „mozak napusti zemlju pre nego što to učini naše telo“. I upravo takva mogućnost, da može doći do zaboravljanja, gubitka mašte i ideja, predstavlja razlog zbog kog se većina ljudi više plaši prolaznosti vremena i starosti, nego smrti kao konačnog ishoda.
Kroz razgovor između deke i unuka, na klupi ispod koje cvetaju zumbuli, Bakman čitaocima prikazuje borbu sa opakom bolešću iz dve perspektive – iz perspektive onoga koji polako počinje sve da zaboravlja, a i dalje je prisutan, i iz perspektive onoga ko pamti, a prinuđen je da posmatra onoga ko ga je zaboravio.
„A kada zaboraviš nekog čoveka, da li onda zaboraviš i to da si ga zaboravio?
Ne. Ponekad se sećam da sam ga zaboravio. To je najgora vrsta zaboravljanja“.
Kako se izboriti sa tim da vam nedostaje neko ko se fizički nalazi pored vas? Kako se izboriti sa tim da iznova i iznova ponavljate istu šalu onome ko vam ju je prvobitno i ispričao? Kako je to biti onaj koji pamti i sedeti pored onoga ko vas je zaboravio; onoga ko je zaboravio čak i sebe?
„Sećaš li se šta sam ti rekao o neuspehu? - Čovek pretrpi neuspeh samo onda kada ne pokuša još jednom“.
Zato, ispričajte još jednom, i još jednom, pa još jednom istu šalu, prepričajte isti događaj po ko zna koji put, razgovarajte o uspomenama, čuvajte ih od zaborava. I pamtite. Pamtite za one koji to više ne mogu, za one koji zaboravljaju, jer je njihov put do kuće svakog jutra sve duži.
Autor teksta: Deana Malek (@Bookvalna)