Pas može biti čoveku ne samo prijatelj, nego i doktor. Kanizterapija je lečenje ili rehabilitacija ljudi pomoću posebno obučenih pasa. S njima se može igrati, grliti ili čak im čitati. Čitanje knjiga psu je jedan od načina na koji se detetu sa slabo razvijenim sluhom može pomoći da propriča.
,, Deca čitaju psima” je projekat kalinjgradske humanitarne organizacije ,, Kapljice zvukova”. Organizacija objedinjuje porodice koje imaju decu sa oštećenim sluhom i pomaže deci da progovore jasno i glasno. Organizaciju je osnovala Elena Kočeva koja je na svom primeru iskusila kako je biti roditelj deteta sa oštećenim sluhom. Bookmate Žurnal prisustvovao je radionicama na kojima deca sa oštećenim sluhom uče kako da čitaju. Usput smo saznali priču Elene i njene kćerke koje pomažu desetinama dece.
Savetovali si mi da rodim drugo dete
Nataša ima skoro 18 godina, pohađa fakultet i želi da se bavi rehabilitacijom. Razgovarajući sa njom, verovatno ćete pomisliti da govori napamet ali generalno nećete primetiti ništa neobično. Sve dok ne vidite slušni aparat. Nataša ima oštećenje sluha. Ono što ona kaže na gotovo isti način kao i zdravi ljudi je rezultat napornog rada njenih roditelja i njihovog psa Tare.
Sada svim roditeljima govorim ,, Ako vaše dete ima tri godine i ima loš izgovor, to nije normalno i treba da to rešite”, - kaže Elena Kočeva, Natašina mama. Govorili su nam ,, Sačekajte, kroz nekoliko godina recitovaće stihove Puškina bez problema!” I tako smo mi čekali, nismo znali da postoji neki problem.
Sada Elena zna da je loš izgovor prvi znak oštećenja sluha: dete ne može naučiti da govori ako ne čuje
I sa pet godina, Nataša je još uvek imala loš izgovor, tada je porodica Kočev živela na Uralu a jedini aparat za merenje sluha u regionu nalazio se na udaljenosti od 300 kilometara, u regionalnom centru. Po dijagnozu smo otišli prvo u Sankt Peterburg, pa u Moskvu. Tek u šestoj godini se ispostavilo da je u pitanju oštećenje sluha a ne mentalna retardacija (deci sa oštećenim sluhom skoro pa uvek se kao dijagnoza postavi i mentalna zaostalost). Tada, početkom 2000-tih niko nije znao šta da radi.
Govorili su mi: ,, Rodite drugo dete a ovo pošaljite u internat”.
Elena je imala sreće, u običnom uralskom vrtiću, naišla je na odličnog logopeda. Nataša je sa logopedom vežbala po pola sata tokom tri godine i govor se ispravio toliko da je porodica mogla da je razume. Išla je u običnu a ne u specijalnu školu i manje - više sve je bilo u redu. Još nekoliko godina je prošlo dok nismo izabrali odgovarajuće slušne aparate. Ispočetka su bili prejaki. Nisu bili udobni i mogla je izgubiti ostatak sluha.
Pas je znao da je slušanje njegova obaveza
Rekli su nam ,, Samo stavite odgovarajući slušni aparat i sve će biti u redu”, međutim, to nije bilo dovoljno, seća se Elena. Čak i nakon sto je naučila da priča, Nataša je razgovarala kao stranac: Imala je nepravilan akcenat, mešala je padeže. Reč je o tipičnom problemu, mi izgovaramo nastavke na izdahu, a deca sa oštećenim sluhom jednostavno ne mogu da ih čuju. Elena je mnogo čitala kako se sa gluvom decom radi u inostranstvu. Saznala je za sledeću metodu: Pratiti tekst dok istovremeno slušate na slušalicama govornika koji čita taj tekst. Otprilike tri godine kasnije, Nataša je počela pravilno da govori. Međutim ostao je problem, Nataša je bila stidljiva, nije volela da izlazi pred tablu i generalno nije volela da razgovara. Elena je počela da traži rešenje i tog problema i u kući se pojavio foks terijer po imenu Tara.
To se zove kanizterapija, lečenje ili rehabilitacija ljudi pomoću pasa. Slični projekti sada postoje i u Moskvi i u Sankt Petreburgu.
Obično se životinje u tu svrhu posebno biraju, testiraju i podučavaju. Kod Tare je bilo drugačije: „Uzeli smo je za dva meseca i ona je očigledno odlučila da je to bila dužnost psa. Smatrala je to normom: Pa dobro, slušanje znači slušanje”. „Nataša je sama birala knjige i čitala ih ili ih prepričavala Tari - bez jasnog rasporeda, onoliko često koliko je to vreme dozvoljavalo”. „ Bilo je to mnogo bolje od prepričavanja zidu”, kaže Elena.
Zašto čitati psu, ako može čitati roditeljima, baki ili deki. Izgleda da ne može. Oni ispravljaju dete i očekuju da će odmah početi čitati bez grešaka. Na kraju dobijamo gori rezultat, dete se zatvara, stvara komplekse i često sasvim prestaje da govori.
A psa uopšte ne zanimaju vaše greške u čitanju, pas će vas prihvatiti kakav god da ste. Uz to, ove životinje imaju blago povišenu temperaturu.
Kada čovek zagrli psa, opuštaju se mišići, uključujući one koji su odgovorni za izgovor.
,, A Tara je jako prijatan pas, možete je zagrliti ako vam se ne spava i zaspati’’ - priča Elena. ,, Jednom je Natašu neko naljutio u školi, došla je do Tare, stavila jastuk i zaspala’’. Već nakon pola godine takve terapije, Nataša je bila sposobna da recituje pesmice u školi.
Inkluzija se pojavljuje postepeno
Posle devetog razreda Elena je Natašu počela pripremati za ispit iz ruskog jezika. Svi su mi jednoglasno govorili: ,, Usmeni deo neće položiti’’. Položila je. Nakon toga Elena je odlučila, ako je već mogla pomoći svojoj kćerci, onda može pomoći i drugima. Znanje i iskustva koje je stekla za te tri godine nisu se mogli samo tako pustiti niz vodu. Tada se u Kalinjingradu (tada se porodica već preselila) pojavila samostalna nekomercijalna organizacija ,, Kapljice zvuka’’. Organizacije je osnovana sa ciljem okupljanja porodica u kojima odrastaju deca sa oštećenim sluhom. Prvi projekat koji su pokrenuli zvao se ,, Deca čitaju psima’’.
Tara nije bila pogodna za projekat, ipak nije posebno obučena, njoj mogu čitati samo članovi porodice. U tome je pomogla Marija Hamzina, profesionalni kinolog. Počeli su sa tri psa u kinološkom centru.
Neki roditelji su govorili ,, Ma daj, bezveze’’ - seća se Elena. A neki su se složili. Kroz dva meseca već su se videli rezultati.
Radionica je trajala pola sata. Dete prvo bira kome će čitati danas. Tog psa grli, a druga dva psa leže pored. U blizini se nalazi volonter koji se pravi da uopšte ne sluša dete a istovremeno pazi na životinje.
