Izvor: Zorana Karapandžin (@ZozefinaK)
Izvor: Zorana Karapandžin (@ZozefinaK)
Zorana Karapandžin (ZozefinaK) |

Kako da probudite dete u sebi

Koliko puta vam se desilo da subotom ujutru uključite TV, naiđete na neki dečji film koji ste voleli kad ste bili mali i zagledate se u njega do samog kraja? Divan osećaj, zar ne?

Takvi filmovi nas često toliko oraspolože i napune pozitivnom energijom, tako da je imamo dovoljno za narednih nekoliko dana. A ona je nešto što nam je trenutno itekako potrebno. Poslednjih meseci nam se čini da se sve oko nas ruši, ne dešava se baš ništa pozitivno, ma koliko se mi trudili da u svemu vidimo nešto lepo. Ponekad jednostavno ne ide. Energija je jedna veoma zarazna stvar, kako pozitivna, tako i negativna. Mi upijamo sve što se oko nas dešava i nemoguće je da vesti i aktuelna dešavanja ne utiču na nas, a dodajte na sve to i stres na poslu, saobraćaju i okruženju generalno. S druge strane, ako ste imali prilike da u skorije vreme prođete pored nekog dečjeg igrališta, možda ste primetili da nikad više dece nije bilo napolju. Ako potičete iz manjeg mesta, verovatno ste proveli detinjstvo na ulici, ali to je nešto što u Beogradu i većim gradovima nikako nije izvodljivo. Međutim, ovih dana su parkovi puni roditelja sa decom jer je većina ljudi svesna toga da neće moći da putuje nigde vani, pa koriste toplo i sunčano vreme najbolje što znaju. Kada prolazite pored jednog takvog parka, možda vas i oblije neki talas pozitivne energije kad vidite koliko jednom detetu malo treba da bi bilo srećno! Prisetite se svog detinjstva i zamislite 3 stvari koje su vas činile srećnim. Sigurna sam da svako od nas ima milion različitih stvari, ali je igranje napolju sasvim sigurno jedna od njih.

Jedna od knjiga koja govori upravo o toj dečjoj mašti i slobodi jesu i ”Hajduci” Branislava Nušića. Kod nas u kući se ta knjiga čitala i čitala, ma mislim da smo je i sestra i ja pročitale minimum deset puta! Toliko su nam bile zabavne avanture ove družine koja se odmetnula u hajduke i pobegla od kuće! I sad sa sigurnošću mogu da kažem da je ovo knjiga za pamćenje i knjiga koja može da vam donese jedan ogroman nalet pozitivne energije i u odraslom dobu. Branislav Nušić je napisao neke od naših najpoznatijih drama, tako da njegov smisao za humor nikako nije namenjen samo deci i Hajduci su napisani tako da će svako pronaći nešto smešno. Ako ništa drugo, biće nam zabavni nadimci koje je nadenuo svojim junacima!

Takođe, nemojmo zaboraviti i njegovu čuvenu Autobiografiju! E, to je tek nešto što i odrasli mogu da čitaju bez problema. Vratiće vas u period maštanja i bezbrižnosti, kada nam je najveći problem bio to da li je majka za ručak spremila nešto što ne volimo da jedemo i da li ćemo posle ručka dobiti sladoled da se zasladimo. Taj osećaj nam jako fali danas u ovoj užurbanosti, a Nušić je u svojoj Autobiografiji sa takvom lakoćom opisao svoje odrastanje i detinjstvo, da je veoma lako identifikovati se. Ovo zapravo uopšte ne treba da se karakteriše kao dečja knjiga! Ovo je nešto što zaista svima može biti interesantno jer je Nušić bio genije kakav se retko rađa i uspeo je da napiše dela koja imaju i neko dublje značenje koje shvatite kad odrastete, ali su takođe vrlo pogodna i za decu jer su prosto duhovita i zabavna.

Zaista nam danas fali to da se od srca i glasno nasmejemo. I dan-danas se sećam letovanja posle 6. Razreda osnovne škole, na koje sam ponela par lektira koje su trebalo da mi budu obavezne u predstojećoj školskoj godini. I nikad neću zaboraviti kako sam se na plaži glasno smejala čitajući knjigu “Pop Ćira i pop Spira”. Kao neko ko dolazi iz Vojvodine i neko kome je taj mentalitet veoma dobro poznat, nisam mogla a da ne prepoznam svoje babe, tetke i sve ostale pripadnike uže i šire familije u ovoj knjizi. Rivalstvo između popadija, tuče, frau Gabrijela, jadne Melanija i Juca koje su sve to trpele - sve je to dovoljno da poželim da opet proživim ovaj urnebes od knjige. Zaista smatram da je ovo knjiga uz koju će se svako od srca nasmejati!

Dakle, poenta priče je da ponekad zaista nepravedno etiketiramo neke knjige kao isključivo štivo za decu, a nismo svesni koliko nam nekada baš one mogu pomoći da se osećamo bolje. Basne, bajke, slikovnice - sve je to stvoreno sa nekom idejom i porukom koju bi deci trebalo preneti kako bi se kod njih negovale neke plemenite osobine. A mi odrasli smo na te osobine nažalost zaboravili. Zato zaista ne bi bilo zgoreg ponekad uzeti Nušića ili neku zbirku pričica za decu i podsetiti se tih bitnih vrednosti koje smo tako olako shvatili. Garantovano ćete se osetiti lepše iste sekunde. Zapamtite - deca ne vide svet onako kako ga mi odrasli vidimo. Oni ga vide kao nešto mnogo lepše. A možda to zapravo i jeste odgovor na pitanje kako da stvorimo lepši svet. Možda zaista treba da ga vidimo kroz oči deteta.

Autor teksta: Zorana Karapandžin (@zozefina_k)