Ta igra mačke i miša u kojoj se ne zna ko se nalazi u ulozi lovca, a ko plena, odvija se sve do samog kraja knjige, ali i po njenom završetku. U skladu sa navedenim, zapitala sam se, u svojstvu čitaoca koji je potpuno naivno i sigurnim zamahom uplovio u neobičan svet ove francuske autorke, da li se preda mnom uopšte i nalazi fiktivni roman ili je u pitanju autobiografija. Ko je uopšte autor ove knjige?!
Ne mogu a da ne pomenem ovde i svoj subjektivni stav zasnovan na objektivnim činjenicama da se kod čitalaca, odnosno gledalaca (ukoliko ciljnu grupu posmatramo u odnosu na filmske/serijske projekte), automatski pojave veća znatiželja i radoznalost kad ugledaju kratak natpis na koricama knjige ili na uvodnoj špici filma: „zasnovano na istinitim događajima“. Kada sam ja u pitanju, ova rečenica u meni, osim velikog interesovanja, redovno probudi i znatiželju da na sve moguće načine, putem internet pretraživača, „žive reči“, nekog drugog filma ili knjige, saznam još informacija upravo o istinitom događaju koji je pokrenuo tu lavinu neutažive radoznalosti unutar mene.
Čitajući roman „Prema istinitoj priči“ osetila sam na sopstvenoj koži sva gorenavedena osećanja, a sve ono što sam pročitala „surfujući“ internetom i otkrivajući čari Gugla tokom i nakon čitanja ove knjige, dovelo me je do stanja apsolutne zbunjenosti i neverice, budući da još uvek nisam svesna u kojoj meri sam dopustila Delfin de Vigan da me zavara i da se poigra sa mnom u toj igri mačke i miša.
Jedna od vodećih tema knjige jeste potraga za inspiracijom i kako je održavati na zahtevanom nivou naročito kada je u pitanju spisateljski zanat, gde čitaoci stvaraju određena očekivanja od autora čije knjige vole da čitaju. Genijalna mi je sledeća zamisao: kada nemaš inspirciju da o nečemu pišeš, ti jednostavno piši o inspiraciji! Metafikcijski momenat, odnosno postupak kojim ova knjiga upućuje na samu sebe apsolutno je dominantan i dovodi do preispitivanja sopstvenih opažanja i sadržine romana sa njegovom strukturom i naracijom.
U knjizi nema mnogo likova, a u samom centru zbivanja nalaze se naratorka – Delfin de Vigan i misteriozna žena čije ime ne saznajemo, već nam je predstavljena jednostavno kao „L“. Tumačenjem ove igre reči, dolazi se do sledeće etimologije: na francuskom jeziku „ona“ piše se „elle“, i isto tako se izgovara, te bi, primenom ove zanimljivosti, bio izvučen zaključak da je intrigantna anonimna ženska osoba iz ove knjige, jednostavno – „ona“.
L i Delfin grade jedan veoma neobičan, intrigantan odnos, koji se iznenađujuće sporo gradacijski razvija do samog kraja, na način da se kod mene pojavila teorija da su one zapravo dve strane istog novčića. Iako je u pitanju knjiga žanrovski svrstana u psihološki triler, autorkino poigravanje dominira upravo u segmentu sporog razvoja priče, netipičnog za ovaj žanr, budući da u više navrata, misteriozna L iznosi stav da čitaoci više vole da čitaju o istinitim, stvarnim događajima, pa makar oni bili i relativno sporijeg gradacijskog rasta. Jer, takav je i život, zar ne?
Gde je granica između stvarnosti i fikcije? Postoji li takva linija, ili se ona vrlo lako izmešta s jednog mesta na drugo? Delfin de Vigan je, metafikcijskim pripovedačkim veštinama, upravo dokazala da takva granica ne postoji, ali i da postoji, diskutabilno bi bilo gde su njene ivice postavljene.
Roman Polanski režirao je 2017. godine film zasnovan na ovoj knjizi, pod nazivom „D’après une histoire vraie”, u kom jednu od vodećih uloga igra Eva Grin.
Da li je roman “Prema istinitoj priči” zasnovan na stvarnim događajima ili je običan plod autorkine mašte, još uvek nisam uspela da ustanovim, a i bez obzira na navedeno, ovaj naslov, definitivno odnosi titulu najoriginalnije knjige koju sam pročitala ove godine.
Autor teksta: Deana Malek (@bookvalna)