Pre pisanja bili smo...

Kada uzmete da čitate najnoviji roman omiljenog pisca, ili ponovo uronite u dobro znan svet satkan među koricama najdražeg štiva, verovatno vam nadođe misao da su njihovi autori odmalena piskarali, da bi vremenom samo nadograđivali svoj talenat.

Znate ono kada pitaju nekog popularnog pevača ili pevačicu od kada se bavi pevanjem, pa on ili ona kao iz topa kažu „od svoje treće godine“. E pa, kod većine pisaca situacija je drugačija – pre nego što su se dohvatili pera, olovke, hemijske, pisaće mašine ili kompjutera, mnogi od njih su obavljali poslove na koje nikada ne biste ni posumnjali.

Tako, Stiven King, nadaleko poznat autor brojnih horor romana koji su veoma uspešno ekranizovani i autor čuvene rečenice „knjiga je jedinstvena, prenosiva magija“, pre nego što se posvetio pisanju i stvaranju kultnih likova poput Džona Kofija, jezivog klovna „To“ ili Džeka Torensa, radio je ni manje ni više nego kao domar u jednoj srednjoj školi. Veruje se da mu je upravo taj posao poslužio kao inspiracija za pisanje kultnog romana „Keri“, njegovog prvog objavljenog dela. Iako je „Keri“ objavljena 1974. godine, njena glavna junakinja, Keri Vajt koja razvija moć telekineze, i dan-danas, skoro pedeset godina od objavljivanja, plaši čitalačku (i gledalačku) publiku širom planete.

“Počev od 1917. godine, Agata Kristi je neplaćeno radila za Odred dobrovoljne pomoći, da bi se kasnije kvalifikovala za apotekarsku asistentkinju.”

Sa druge strane, autorka maestralnog romana „Ubiti pticu rugalicu“, zahvaljujući kojoj i sada imamo jednog od najvoljenijih likova u istoriji književnosti – Atikusa Finča, pre nego što se upustila u spisateljski rad, bila je zaposlena na aerodromu u Njujorku, gde je obavljala rezervacije karata. Lijeva je odustala od svojih studija prava na Univerzitetu u Alabami, i sa svega 23 godine preselila se u Njujork sa željom da postane pisac. Međutim, za takav poduhvat bio joj je potreban novac, tako da se opredelila da zaradu ostvari radeći na rezervacijama karata za različita putovanja. U pauzama između posla, pisala je kratke priče, a roman „Ubiti pticu rugalicu“ navodno je napisala tako što je od jednog svog prijatelja, Majkla Brauna dobila jednogodišnju zaradu uz reči „imaš tačno godinu dana da napišeš ono što želiš“. Tako je nastala priča o kojoj se i dan-danas diskutuje među brojnim ljubiteljima književnosti.

Klasik američke književnosti.

Čitajte

Džordž Orvel, čije pravo ime je bilo Erik Artur Bler, osim toga što je iznedrio kultna dela poput „Životinjske farme“ i „1984“, i što je bio izuzetno sujeveran, rođen je u Indiji, a odrastao je u Engleskoj. Nakon školovanja, postao je imperijalni policijski službenik u Burmi. Odluku da se pridruži policajcima doneo je oktobra 1922. godine, kada je brodom SS Hirfordšir preko Sueckog kanala i Cejlona doputovao u Burmu. Pohađao je školu za obuku policajaca u Mendeleju, a u novembru 1922. godine imenovan je za pomoćnika okružnog načelnika. U jednom trenutku prebačen je u mesto Tvante, gde je bio odgovoran za bezbednost preko 200.000 ljudi. Po povratku u Englesku, započeo je svoju spisateljsku karijeru pod nama dobro poznatim pseudonimom Džordž Orvel. Svoje spisateljsko ime odabrao je zbog svoje omiljene lokacije - reke Orvel koja protiče kroz Safolk u Engleskoj.

Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.

Čitajte

Tvorac tvrdice dobrog srca, Ebenizera Skrudža iz „Božićne priče“, Čarls Dikens, tokom života obavljao je brojne (i veoma raznovrsne) poslove pre nego što se posvetio pisanju. Tako, kada je imao samo 12 godina, usled bankrotstva koje je zadesilo njegovog oca, radio je šest dana u nedelji po dvanaest časova dnevno u fabrici „Warren Blacking Factory“ za proizvodnju obuće, gde je lepio etikete na đonove različitih cipela. Nedeljno je zarađivao oko šest šilinga, što je oko 1.5 dolara, a fabrika je bila izuzetno prljava, pri čemu su među radnicima neretko trčkarali i pacovi. Upravo su se u periodu ovog rada, kod Dikensa pojavili bes i prevelika osetljivost prema siročićima i napuštenoj deci. U svom čuvenom delu, „Oliver Tvist“, jednog od antagonista, Fagina, nazvao je upravo po svom poznaniku iz navedene fabrike.

Osim teškog rada u fabrici, Dikens je tokom života bio zaposlen i kao novinar i pravni službenik u jednoj londonskoj advokatskoj kancelariji, a ovaj posao poslužio mu je kao inspiracija za pisanje romana „Sumorna kuća“.

U Sumornoj kući, jednom od Dikensovih najznačajnijih i najvirtuoznijih romana, vešto se prepliću dve paralelne priče: priča o bogatoj ledi Dedlok, ispričana u trećem licu, i priča o siromašnoj Ester Samerson, ispričana iz lične perspektive.

Čitajte

Višestruko nagrađivana kanadska spisateljica, Margaret Atvud, koja je svoju planetarnu popularnost naročito stekla ekranizacijom knjige o distopijskom svetu smeštenom u Gileadu, pod nazivom „Sluškinjina priča“, imala je dosta finansijskih poteškoća i živela veoma skromno. Više puta je izjavila kako nikada nije prestala da se brine o novcu, pogotovo imajući u vidu da su se i njeni roditelji borili sa finansijama. Atvudin otac živeo je u šatoru i bavio se održavanjem kućica za zečeve, a majka im je uvek novac raspoređivala u četiri koverte - jednu za račune, drugu za namirnice, treću za ostale potrebe i četvrtu za razonodu.

Imajući u vidu opisani način života i probleme sa kojima se borila, ne čudi to što se Atvudova čitavog života trudila i s tim u vezi obavljala raznorazne poslove. Tako, njen prvi posao bio je u jednoj kafeteriji, gde je radila za kasom, a kasnije, prisećajući se tog perioda života, izjavila je da se veoma mučila, imajući u vidu da je morala da se bori i sa bivšim momkom koji je svaki dan navraćao u kafeteriju da bi je ismevao i sa ostalim zaposlenim kolegama koji nimalo nisu bili druželjubivi. Opisano iskustvo poslužilo joj je kao inspiracija za stvaranje distopije iz „Sluškinjinog sveta“.

Šekspirova drama o čaroliji, osveti i novoj prilici u tumačenju Margaret Atvud, dobitnice Bukerove nagrade i najpoznatije kanadske spisateljice

Čitajte

I za kraj, nadaleko poznata spisateljica, tvorac čuvenog detektiva Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Agata Kristi, u svojim knjigama često je koristila znanje stečeno tokom perioda volontiranja u Prvom svetskom ratu. Naime, počev od 1917. godine, Agata je neplaćeno radila za Odred dobrovoljne pomoći, da bi se kasnije kvalifikovala za apotekarsku asistentkinju. Obavljajući navedeni posao, Kristijeva je dolazila u dodir sa raznim lekovima, te ne čudi što su njeni brojni likovi iz detektivskih romana upravo stradali od različitih otrova.

• knjiga